Нова искра

— 76 —

Магла

С. Д. Т О Д 0 Р И Ћ

бузела цео граД влажна, гуета и доеадна магла... Она се ширила, епуштала све ниже и ниже на земљу и иритискала улице, куће, људе... Стојан Јанковић, студент права, седи за својим сточићем, на коме је ваздан разбацаних књига и табака, и гледа замишљено у завијене куке старих табака, табака измашћених, који су извесно бар кроз десетак руку пролазили! Уска и ирљава собица хладна је, као да је и у н>у продирала густа магла! Стојан се огрнуо зииским капутом и једва нриметно дрхтао целим телом... Кроз мозак му ишле су мисли, тешке као и магла, које су се изненада јављале и губиле, а кроза све то јечао му је у ушима звонак глае: „У четири бићу код жолезничке станице!... У четири бићу код железничке станице!..." Он се плашио тога гласа, звонкога гласа, који га је опомињао на њене лепе, црне очи ; плапшо се њених танких усница, које су се увек неириметно стресале, а које је с часа на час грицкала белим, ситним зубићима! — Ако одем, биће еве свршено! — шапутао је Стојан Јанковић и грчио се од хладноће, страха... Био је то стари правник, кога су млађи другови крадимице звали: ветеран! Чим је свршио матуру, дошао је у Београд из једне паланчице, чије су улице криве, без калдрме, нуне блата, оеветљене Фењерима што намигују на пролазнике!... Узео је стан код једне бабе. која је имала рашчупану косу, а на носу старе наочари обвијене крпицама. Баба је и дању и ноћу уздиеала, нешто шапутала, и покаткад би се обратила Стојану Јанковићу и рекла: „Тако се све то сврши! Нисам ја била крива!" После тога би отночела да плаче и сва затишкавања Стојанова ништа не би помогла. Требало је живети... Нашао је убрзо кондиције и радио је по цео боговетни дан ! Увече малакеао, изнурен, загњурио би главу у старе табаке и по малој соби одјекивао би његов рапави, снажни глас! Шта ће ? Он није крив! Морао је да живи, да учи и кад је заморен, те с тога, кадгод је изишао н,г исиит, говорио је будалаштине, којих се и сам иосле испита стидео. Стално је надао... Кад год би се вратио са иснита — уздисао је, етидео се, плакао, кидао одело... А то је престајало, чим би се сетио мале паланке, враголастих девојака у њој, јоргована, маскерада!... То би га убрзо оиило, те би се смешкао, смешкао... 'Гу, одмах до његова стана, у прљавом дворишту, у којој је било ваздан нартаја, етановао је и неки обућар, крпа... Био је то човек са нрогрушаном, жутом брадом, великим жутим обрвама и црвеним носом. С њима је била и слаба му жена, која .је једва живела и неире-

етано кашљала, а поред ње и његова ванбрачна кћи. Чим би му рад стао, — жену би истукао на мртво имо, а кћер јурио да зарађује!... Једнога лепог пролетњег вечера ишао је полако своме стану Стојан Јанковић и мислио о својој паланчици, оцу, матери... Кад је дошао близу своје собице, чуо је неко јецање, те приђе нажљиво. Крај његових врата стајала је крпина кћи у белој сукњици и кошуљи разрезаној дубоко на нреима, из које су се помаљала пуначка, једра нрса... Она је нлакала тихо, тихо, као да је гутала сузе. Стојан Јанковић сав је задрхтао од жалости! Било му је криво на све: на људе, на жене, на богате, на сиромахе... Осетио је да има још створења која нате, и то много јаче него ли он!... — Не плачите!... Не плачите!... чуо се е времена на време његов шапат. Оп је држао њену руку, малу, пуначку руку, у својим и миловао је. Она се најза 1. ућутала! Месец је полако пловио преко плавога неба, по коме је било пуно звезда, које су весело сијале... Сео је с њом на праг и загрлио је; у њену меку косу завукао је своје лице и причао јој како је тешко живети!... Причао јој је: како је проживео до сада, како се мучио... Она би покаткад извила главу, погледала га и чуо би се тихи, сграсни шапат: — Како те волим!... Заволела сам те још ирвога дана када сам те видела!... Најзад су се растали... * Дани су нролазили брзо! Када се расцветао јоргован, он се налазио с њом увече, завлачили се у његово шибље, седали на земљу и шапутали, дуго шапутали... Пре два вечера,, кад је магла пала први пут, ишао је с;!, једне кондиције: спустио главу и псовао маглу, која му је лудачке мисли уливала у главу... Неко се јаче очеша о њега. Подиже полако главу и спази њу — Злату — како се прибила уз неког ћелавог, напомађеног старкељу! Стао је... Ухватио се грчевито нрстима за прса и хтео је да рикне од бола!... Кад ее прибрао, потрчао је да види куд иду, али их већ беше нестало... * — Ако одем, све је свршено! — прошаиутао је по стоти иут и страшне мисли ишле су једна за другом. Оне су га опомињале на прво познанство, на ноћи, на мирис јоргована, на године; оне су га опомињале на њезине мајушне руке, на миришљаву косу, на иуначке усне... Косу је чупао и нлакао!... Један етари часовник куцао је полако на столу, и његово је куцање страшно продирало кроз тиху со-