Нова искра
77
_ .ј ' т?' 1 ј*! жд
Радионица И. Зајца
бицу ! Велика казаљка ишла је полако; мала је већ била на четири! Гледао је, унезверено и са страхом, у велику казаљку... А кад је дошла на четири, — скочио је са столице да је изломи и сасвим уништи: хтео је да нема времена! Чуло се монотоно, страшно : куц-куц, куц-куц ! Отојан Јанковић стајао је у собици, бацао очајне погледе на ствари, на под, као да је од њих тражио помоћи; али казаљка иде, иде... Најзад се прибрао и изишао је полако из собице, а снажно тело тресло му се. Плакао је... Људи се згурили, подигли јаке од капута, штитове од кише завукли под мшпке и мисле на: хлеб, болест, љубав, страст, смрт, живот!... Понеко весело лице појави се и брзо се изгуби у магли!... Он није видео људе, — гурао је све од реда, сударао се... Мислио је на онај тренутак, кад је загушеним гласом упитао : — „Еад ћемо се наћи?" и кад му је она одговорила: ,,У четири бићу код жолезничке станице!.." Она је етајала поред ограде, кад је он стигао. Цупкала је нервозно једном ногом, а десну је |»уку затурила на леђа... Кад јој сасвим приђе, она отноче да певуши дрхтавим гласом неку сокачку песмицу... — Хајдемо иоред Оаве! — рече му она тихо после поздрава; стисла усне јаче него обично и гледала га испод ока,... — Ја волим маглу! Она је поред Саве најгушћа! — Ја је се бојим! — чуо се промукли Стојанов глас... Пошли су. Тешка магла гаирила се свуда око њих. Она је давила људе, притискала им прса...
Стојан је ћутао, завукао руке у џепове, подигаојаку и гледао преда се. Није имао храбрости да проговори. Она је и даље певугаила... — С ким си прексиноћ била? — најзад је упита промуклим гласомитешко предахну, као да је хтео да заплаче. — Ја? упита и глас јој задрхта... — Ти !... Ти!... — Ни с ким! — и погледа га са страхом. Еаква су то питања?... Н>ему нешто забруја у прсима и глави; хтео је да скочи на њу, да је удави, али се ипак савлада. — Што не кажега ?... Признај!... Чу се дубоки 1'РУДни глас који је кркљао као да је хтео да га удави. — Па добро!... Њене се усне јога јаче стиснугае; зубићи, ситни зубићи, појавигае се и она се горко насмеши. — Била сам с њим! Са пензионаром... Преко усана јој пређе чисто презрив осмејак и она довргаи: — Еад хоћега баш да знага — били су гладни!... Осетила је како је неко дохватио снажно за врат, њен танки лепи врат, и стеже га... Погледа Отојана Јанковића најпре смегаећи се, али се после уозбиљи... Поче да кркља, очи се напунигае сјајним сузама, а мајугано, пуначко тело затресе се: — У помоћ ! У помоћ !... Глас јој бегае пискав, страгаан, и оде далеко кроз тамну, тешку маглу. И он се уплаши од тога гласа и пусти јој врат... Готово паде преда њ: — „Били су гладни!.. Били су гладни!..." Али је само чула како до ње допире, све издаље, плакање, јецање и питање : — „Загато? Загато Хладна магла продирала је кроз мозак, кроз срж од костију и притискала улице, куће, људе...