Нова искра

78 —

Неискрене

Песме

1. у /V ајдемо, драга, кроз свет јадовити Ја и ти само са сумњом у души, С јадом нл срцу, без суза у оку, С несрећом својом што нас тако гуши. Хајдмо, о, хајдмо да лутамо вечно Кроз свет, кроз јаук што мирише крвљу, Кроз мрклу светлост заосталих нада, Пустињу душе од пламена сувљу. Па ту у јаду и дубокој тузи Храбримо себе и сатримо наду На бољи живот, и с циничким смешком Спремајмо себе — неизбежном паду. Ал мисо једна нек у нама траје Ко пркос, или ко утеха вајна : Звиждаће ветар кроз лобање наше Песму о јаду два срца очајна...

2. Нек буде тако као што ти желиш.... Ти гражиш мира... И сан један цео Да, сан је био — као и све снове, Покриће сињег заборава вео. И биће тако, као што си хтела, Да, сан ће бити — наша прошлост цела. Ти тражиш мира... и ја ти га дајем, Ал не знам себи да ли могу дати; Да л' могу и ја мир нсуђени наћи Мир мртва роба и срца што пати? Да ли ће бити као што си хтела? Да ли ће у мир пасти прошлост цела ? Ти тражиш мира.... Ал мир твој ће бити: Мир трула гроба, где се авет диже, Мир мрачног кута, без светлости јарке, Сећања змија где сикће и гмиже, Где тужно цвили једна прошлост цела... Да, биће, драга, као што си хтела. Ив. А. Лилићевић

Из борбе за ослобођење Од Ср. Ј. Стојковића

^У\олер на Лозниди*) (1813. г.) Љуто двиле Јадар и Лозница, Љуто цвиле, тежак јад јадују: „Где си данас, Богићовић-Анто ? „Где си, Анто, наш соколе сиви! „ Док бијаше, добро нам бијаше: „Рахат нама од Турака клетих, „Не смедоше Дрине прелазити, „Нит' из Јадра робље одводити;

*) Молеру је било име Петар НгшолајевиА, а надимак »Молер", по коме је он уопште нознат, дотао му је од ранијег заната његова. Помиње ее да је он у Веограду »шарао конаке дахији Кучук-Алији«. Родом је из Бабине Луке у Ваљевском округу, а стриц му је био Хаџи-Рувим, Боговађеки архимандрит, који беше међу нрвим мученицима што надоше од обести дахиске (1804. г.). Молер се одликовао као јунак у бојевима нрвога устанка, на је још 1807. постао војводом једног дела Сокоске нахије. А но смрти Анте Богићевића, војводе Јадранског, буде одређен да брани Лозницу. Његова јуначка одбрана Лознице (1813.), која је опевана у овој песми, стекла му је славу (в. његову биограч>ију у Милић. Поменику).

„Откад тебе, Анто, изгубисмо, „Од тада се у црно завиемо, „Многе јаде од њих дочекасмо; „ Пак се ево посилили Турци: „Преко Дрине војску пребацили, „На превару Лошницу узели, „На сад иду на Дозницу белу: „Лозницу ће огњем сагорети „И сав- Јадар грдно норобити, „Те исећи и старо и младо. ,/Гешко нама без тобе, соколе!" То дочуо Молер војевода У Лозничком шанцу големоме, Па Молеру мило не бијаше: Мало му је у шанцу дружине, Мало људи, осам стотин' друга; А грдна је сила у 'Гурака: Сам се диго везир Дерендели, Силни везир од Босне поносне,