Нова искра

— 81 —

Манастир Благовештење у Забелу „Када буде ноћи у цоноћи, „Шанцу ћемо отворити врата „И на једну ударити страну, ,,Па ко издре, весела му мајка!" Данак нрође, тамна ноћца дође, А мрак густи паде по околу, Те ирекрили све поље Лозничко И обави сву турску ордију. А кад било ноћи у поноћи, Ни месеца, ни звездице сјајне, Овуд облаци небо затворили, А спусти се киша из облака. На шанцу се отворише врата: Молер напред, и момци за њиме С ханцарима у десници руци,

А позади Вогићевић Војо На кулашу коњу великоме, Иду они тихо и лагано, И турској се приближују стражи. Кад на прву стражу наиђоше, Нотегоше оштре јатагане, На сањиве Турке наиадоше, Уч :с турске полетеше главе. Иак на другу стражу ударише: Вабун уђе у Турке на стражи, Нити виде откуд Срби бију, Нити зиају на коју ће страну; Љуто секу српски соколови, Многу турску главу укинуше, Докле себи пута прокрчише. Ал' да видиш јада и невоље! Кад на трећу јуришаше стражу, Узбуни се сва турска ордија, Полетеше Турци са свих страна, Јунацима да ирепрече пута; Стоји севак огња из пушака, Отоји звекет оштрога оружја, Бију Срби, ал' бију и Турци: Многи своје главе погубише, Многи грдних допануше рана.

Тако њима Бог и срећа даде, Кроз ордију пута начинише: Славни Молер и млађани Бојо С две стотине српских соколова, Што осташе у животу своме, Сви рањени и искрвављени, Гучева се срећно дохватише. Нек је слава таким јунацима, Што јуначки живот не жалише, Јер робоват' Турком не хтедоше!

Карикатуре

Оопствена свест ми личи на бедну панораму Већ овешталих слика, што се све већма хаба, Јевтиним задовољством што ми разбија чаму; Ту јадне креатуре измишља машта слаба, А јавна жена каква представља прву даму. Једна отужна боја немара преко ствари Ствара се. Све ми сада личи на једно исто. Свака идеја лепа брзо се, чудно квари У мени самом сада, и извориште чисто Негдашњих снова талог живота прља стари.

Данас ми људске речи што хоће да убеде, Да воде, — звуче тоном досадних перифраза, Ја не верујем више у радост ни у беде; Верујем у наг живот што звук напуклих база Даје, у чулност своју и нагон што нам следе И што нас гоне, муче, док не испију снагу И оставе нас, најзад, уморне, мирне, боне. Осетим и ја, каткад, чистоту срца благу, Лајички живот, ал' с њим и часе монотоне, Отужне, дуге, што ми похоту крате драгу.