Нова искра

— 66 —

Објасних му да тако не иде, саветујући му .једновремено шта да ради. „Ах, господине!... На тај начин само се може умрети, а живота нема... Исто су ми тако и лане говорили.... Дао сам и кмету од све своје муке три динара и онет — двокотали смо и као мишеви грчили се у својој јазбини.,.. Не, зацело не иде тако... Тако се не може живети." Ове то говорио је он лагано и тихо, више као за себе, са ногледом прикованим за под и све јаче стежући своју мокру капу у слабим рукама. „Али кад ти кажем: ићи ће већ. Имај стрпљења! Ја ћу се и сам заузети." Он погледа у мене својим жалосним очима као да хтеде рећи: „Све је то само празно обећање!" и поглед опет обори поду и загледа се у врхове својих опанака. „Не знам, али и Вог не чини добро. Кад је хтео да има и нас сиротињу — требао је учинити да смемо красти.... А јеси ли већ украо, — онда хоп, — воћ си иза катанца.... Па сад иди и живи!.... Не смеш красти, а поштено не можеш добити — лези и умри!"... Са чуђењем почех посматрати тога дечка, чије је лице било тако жалосно, чија је снага била тако слаба и испивена, који је све то говорио као какав старац, мирно и без прекида. „Смилуј се на нас, госнодине!... Не марим за себе... Још сам ја млад и могу трпети... Али имам стару матер. Волесна је. Свакога дана може нам попа у кућу. Свршила је одавно, али је још душа ту.... Вез Бога и она неће... Зашто бар да се не мож,емо огрејати на овој мећави? — Видиш, како је топло овде код тебе... царство Вожје.... А ми не можемо ни душу иснустити у добруИ ми смо људи; треба као људи да живимо — топло, чисто, задовољно...." Он ућута. Његова бона развучена уста остадоше нолуотворена. Иза танких уеана видели су се црни зубж, а његово ситно, жалосно лице имало је израз етраха и неког тупог бола. Очи су и даље гледале мутно и без живота. И сам не знам како, наљутих се. Цела његова мртва појава својом ропкошћу, страхом и утученошћу изгледала ми је тако неугодна. У целој њој не беше ни најмањег трага мушкости и срчаности. Његове тихе, протегнуте речи изгледале су као какво јецање, а испољени зуби давали су изглед нечему хладноме, мртвоме..., „Ти си неки будаласти дечко!.... Или нећеш или не можеш да разумеш.... Еазао сам ти већ: то је сад моје...." Он се не покрену са свога места, само се очи исколачише у својим шупљинама, и укочено застадоше на мени. Беше приметио моју љутњу. Његове усне задрхташе и за, тренут он затвори своје очи. А кад их поново отвори, испод дугачких трепавица одвојише се две крупне, тешке сузо. Тргох се и покушах да га разведрим.

„Немој плакати. Ићи ће, кад ти кажем.... Имаш ли још штогод; бнће ти лакше на срцу..." Он .јекну дубоко узданувши као да и душу хтеде загрејати пријатним ваздухом топле собе. „Познајеш ли моју кућу, господине? —• Не знага? Свеједно .је — али треба да видиш где живимо... Јазбина а не кућа.... Још горе: у њој је бар тоило, а у нас дува ветар са свих страна.... Пукла ми је греда на тавану и ено, леп се срушио сав у собу... Затрпаће нас све једнога дана Ти можеш, господине.... Смилуј се!... Дај ми два дрвета.... као Господа те молим.... руку ти љубим..." Он ми брзо приђе и ухвати за руку. Истргох је. Рекох му да накупи сувади, а за остало ћу се ја побринути.... После три дана био сам у лову. Ишао сам лагано и с муком извлачио ноге из тешкога снега. Свугде око мене простирала се снежна белина; ни гласа да чујем; мрки косови сакрили се у трњаке и шибље и не дају јава од себе; само што би овда онда попустио разјужени снег, откинуо се од танких, повијених грана и са гаумом и праском падао доле. А шума, огромна растова шума, која је обухватала цео видик, без поља и путова, без људи и живота, све само дрво до дрвета са кратким крунама и витким стаблима стајала је ту као мрачна магла, као вечна магла. Није било у њо.ј живота што га дају село и град, поље и долина, већ живот без покрета, нешто као мртво, на ииак тако величанствено и тајанствено, нешто пред чијом величином и дубином човек застаје и са уздахом гледа у то мирно море, гато тако унорно ћути и при погледу његову он јаче осети у грудима својим бол свој због свога нигатавила, своје стабости и аемоћи... Узаном: стазом, верући се преко огатрог камена што је овде онде својим шиљастим врховима провиривао испод бескрајног белог покривача, упутим се „Орловима". Била је то велика јаруга са ужасно стрмим обронцима и многим јазбинама на врху њезину. Из њене дубине лагано и монотоно допирао ми је слаби и незнатни шум планинског поточића; огромна маса отопљена снега, изгубивши свој ослонац на широком пљоснатом камену, откачи се од њега и са огромним праском сјури се у добоке провалије њене. Пређем на другу страну. Са пространог, скоро увек у маглу замотаног виса гледао сам доле на снажне повијарце, који су се где вигае где мање простирали све до Саве и Дунава, сви мирни и тихи, заогрпути снежном, белом одећом. Тамо на првој коси лежало је мало, бедно сеоце, зарасло у снег и зиму, у јад и невољу. Ретке, разбацане кућице, из чијих се димњака извијали врло слаби стубови дима, да одмах ишчозну у модром ваздуху, жилишта су за народ, мучан и вредан народ, што је с тугом на срцу и болом у грудила певао своје тужне песме, тужне као последњи гласи на опелу самртпика... Тешким корацима силазио сам к њему. Нас норед мене од једном застаде и окрете на другу страну. Пођох