Нова искра

— 68

за љим; зацело је неко секао гору. Али се никакав звук пе чу. Сиђем са свим близу друге стране села које се својим кућицама припијало уза саму гауму. Погледах и као да ме неко удари: по јасном снегу видео се траг људских ногу; мало даље два растова дрвета витка и дугачка, оборена, а трећо извучено. Окретох трагом све ближе селу. Оумрак се већ био почео хватати и из села допирало је мукање говеди, гато се враћаху са појигата. Преда мном стајала је мала, ниска кућица кровињара, сва снегом омотана, а мало даље — извучени раст и Андрија. Па ипак! Огромно беснило раздирало ми јо груди, јер сам знао, да је оно горе у шуми само Андрија могао учинити. Онај бледи, нежни, будаласти дечко! Осећао сам у себи велику жељу да песницом ударим у то испивепо лице, у оне поплагаене очи. „Да те ђаво однесс, несрећниче!" ГГриметих да нигата није видео. Слугаао је да неко говори, али није никога раснознавао. Усни мигаићи јога се више развукоше и његова искривљона уста изгледала су ми гнусна, одвратна. А очи су се ваљале но празним шупљинама без сјаја, са свим исколачено и укочене. „Омилуј се, господине!... Ја.... ја " муцао је не могући доћи до речи. На лицу му се оцртавао ужасан бол, у грудима гуншло га је стидљиво осоћање, које му је и само дисање прекидало. ,/Го је за сву доброту, је ли?" Борио се за дисај. Хтео је да проговори, да се одбрани. Место свега тога из његових груди кркљало је нешто неразумљиво, неартикулисано, без смисла и везе. Исту појаву видео сам негда код некога немога нри неком пожару. Ужас избио по њогову лицу, а страх, неописани страх тресе му целу снагу, из уста откидају се нокидани звуци као код рањене звори... „Имај милости, господине!.... Морао сам.... Ходи унутра, и сам ћеш видети.... Носрећа моја голема!.... Кад би само хтео.... али ти нећега.... Велики си господин, је ли?... Ходи, ходи! Погледај где живимо.... И псето твоје зна за бољу негу.... Ах, проклет да си, Воже, гато си ме етворио...." Он ућута. Страх му је тресао цело тело, а руке су се грчевито стезале. Од напора зној му је текао низ прљаво лице и влажна коса лепила се мокра и каљава за њ. Јадан и бедан до сажаљења! „Немој ме проказати, господине!... Тако ти свега па свету! Зар и ово мало кућице да оде... А куда ће она? Вар да у својој кући не умре?... Ту у кући оца мога, чије ћу прагове ја раскопати.... Ходи, ходи!"... Он ми приђе ближе и послодњом напорном снагом стаде вући упутра. „Да видига само!... Пакао је то, а не кућа где живи живе.... Ху, како ми је ладно. Јо ли и теби зима, господине ?... Ах, гата торочем ту ваздан.... Хе, Љубице, ходи само овамо! Немој се плашити, то јо господии, нага добри господин! Он зна за муку нагау и сам ћо помоћи..."

Помислих: полудео је, и са зловољом ступих унутра. Велика кујна са загашоним жаром и влажиим зомљаним за:,ахом, који ,је био из свакога кута, врата на соби отворона и у њој иста невоља; прозори од хартије и залепљени блатом, ни од куда светлости ни свежег зрака. Са таванице иадала је прашина, а низ тамне прљаве зидове отицала је вода и хватала се иначе мокрог и каљавог пода. На бодном креветцу ложало је неко живо створење, са јако испалим костима и мртвим укочепим очима, као каква сабласт... Стресох се. „Јеси ли видео?... Ах, ти Господе велики и Вожо мој, видига ли ти све ово?... Не даду нам мирио ни да умремо.... у својој кући, поред свога огњишта... Све су нам узели, а ништа не дадоше... Па сад и ово мало сиротињице, и ово мало јада нагаег... Господине!..." У његовим очиме читао сам толико беснило и сретњу, да управо ни сам нисам знао гато ћу мислити. Из једнога кута ступи нока млада жона која га ухвати за раме и повуче. Све то игало је тако брзо, да се цола ситуација никако није могла имати пред собом. Прикупих сву снагу да дођем себи у овој тамној, ниској собици, чији је тмоли задах подсећао на задах гроба, и тек сада стадох посматрати ову младу жену коју дотле не бојах видео. Још веће чуђење у оваком јаду будила је у мони ова млада, висока жепска прилика, за коју се на први ноглед могло казати да је лепа, врло лепа. Мислио сам, ко би то могао бити? —- Његова жена? Осмотрих његово криво, но готову идиотско лице и ногледом се опет зауставих на њој. Све бегае лепо на овој жени: и њена висока витка прилика, и њена оина глава са косом црном као крило гавраново, са очима крупним и дубоким, којима је одговарао нешто топлији и вигае мрки сјај њема пуног лица, гато са руменилом на моким образима и пуним румеиим уснама подсећагае на зрелу, ®ину брескву.... Сиротиња се и на њој показивала, јер је и сама била врло жалосно одевена. Кратка ткана сукња, задевена горо под иасом, као гато се обично носи у овоме крају; дебела, везена кошуља јако затегнута на грудима, огатро оцртавајући финс облике женских, иуиих груди све у свему лепотица пуна снаге и живота, какву само брдски крај однеговати може. Андрија ме погледа. Он бегае спазио моје погледе на ову младу жену, п његове протњо нестаде са тамног му лица и усне покугаагае да се слабо осиехну. „Јеси ли видео, ту Љубицу мо.ју?... Две године је већ како сам ожењен.... али деце немам.... Али Бог ће их дати! То је његова ствар. Неће нас оставити да залуд чекамо..." Она је стајала у куту мирна и стидљива и не нокугаа да гато год кажо. Андрија ми приђе са свим близу и промуклим, тешким гласом отпоче поново лелекати: „Номој ме тужити, господине!... Ја то нећу моћи издржати, обесићу се.... Је си ли видоо моју матер;