Нова искра

— 100 —

Јулијан Мастаковић био мало гојазан човек. Г>ио је омален, румен, плећат, с трбушћићем и дебелим бутинама, једном речи, човек јак, округао као орах. Он се знојио, тешко дисао и јако црвенео. На иослетку, готово се разјари, тако је било велико у њему осећање негодовања, а може бити (ко зна?) и љубоморе. Ја сам се засмејао из свега гласа. Јулијан Мастаковић се окрете и, заборављајући на сав свој значај, сасвим се збуни. Тада баш на супротна врата уђе домаћин. Мали се извуче испод стола и отирагае своја колеиа и лактове. Јулијан Мастаковић принесе брзо носу мараму коју је за један крај држао у рукама. Домаћин је мало с недоумицом гледао нас троје; но као човек, који познаје живот и увек га озбиљно узима, одмах се користио тиме, јер је успео да разуме својега госта. — Ето то је онај мали, рече показујући риђокосог, — за кога сам ја имао част да вас замолим... — А, одговори Јулијан Мастаковић, још не прибравши се сасвим. — Оин гувернанте деце моје, продужи молбено домаћин. — Сирота жена, удовица, жена једног честитог чиновника; па дакле... Јулијане Мастаковићу, је ли могуће... — Ах, не, не! брзо повиче Јулијан Местаковић, — не, опростите ми, Филиие Алексијевићу, никако не може. Ја сам се тачно известио: нема празног места, а и кад би га било, то би се јавило већ десет кандидата, који имају много већег права него он... Врло ми је жао, врло жао... — Штета, понови домаћин, — мали је тако скроман и миран... — Врло распуштен, како сам ја приметио, одговори Јулијан Местаковић, хистерички искривив уста. Изиђи, дечко, што си стао, кди својим вршњацима! рече окренув се детету. Ту се, изгледа, није могао уздржати и погледа ме испод ока. Ја се такође нисам могао савладати и засмејах му се у брк. Јулијан Мастаковн1> се одмах окрете и доста разговетно запита: ко је тај чудни млади човек? Почели су да шанћу и изишли су из собе. Видео сам потом како је Јулијан Маетаковић, слушајући домаћина, сумњиво махао главом. Кад сам се довол,но насмејао, вратим се у салу. У њојзи је велики муж, окружен оцима и мајкама породица, домаћином и домаћицом, тумачио нешто ватрено некој дами, којој тек што су га привели. Дама је држала за руку девојчицу, са којом је пре десет минута Јулијан Мастаковић имао сцену у гостинској соби. Сад се он губио у похвалама и усхићењу о лепоти, таленту, љупкости и добром васпитању милог детета. Он се нри-

лично умирио нред мамкцом. Мати га је слушала го-гова да заплаче од радооти. Усне очеве су се смешкале. Домаћин се радовао изливу свеопште радости. Чак су "сви гости саосећали, чак су дечје игре биле напуштене, само да им се не смета у разговору. Сав је ваздух био испуњен страхопогатовањем. Ватим сам чуо, како је мамица интересантне девојчице, тронута до дна душе, бираним изразима замолила Јулијана Мастаковића, да јој учини ту особиту част, да поклони њихову дому своје драгоцено нознанство; слушао сам, како се исто тако усхићено Јулијан Мастаковић одазвао том, икако су се затим гости, разилазећи се, као што нристојност захтева, у разне правце, заносили један нред другим умилно хвалећи закуиника, његову жену, девојчицу и највише Јулијана Мастаковића. — Је ли жењен тај господин ? запитаће скоро гласно једнога свог познаника, који је стајао најближе Јулијану Местаковићу. Јулијан Мастаковић баци на мене испитивачки и злобан поглед. — Не! одговори ми познаник, огорчен до дна душе због моје неумешности, коју сам намерно учинио... * * * Недавно ја сам прогаао норед ***ске цркве. Зачудило ме је што се толики свет слегао. Око мене се говорило о свадби. Дан је био магловит; мраз стегао. Прогурао сам се кроза свет до цркве и — видео сам младожењу. То је био омален, округао, ситан човек, са трбугачићем, веома накићен. Трчао је, брбљао и наређивао. Напослетку се пронесе глас да су довезли невесту. Прогурам се кроз гомилу и угледам ретку леиотицу, која једва да је сгунила у прво пролеће живота. Али лепотица је била бледа и жалосна. Гледала је расејано; мени се чак чинило да су јој очи биле црвене од недавних суза. Античка племенитост сваке црте њезина лица придаваше извесиу озбиљност и свечаност њеној леиоти. Али кроз ту племенитост и озбиљносг, кроз ту жалост просијавао је још први детињски и невин облик; показивало се ненгго крајње наивно, нестално, младо и ноносито, нешто што само собом моли за милост. Говорили су да једва ако јој је прошло гаеснајеет година. Погледав пажљиво младожењу, одмах сам нознао у њему Јулијана Маетаковића, кога за читавих пет година нисам виђао. Погледам на њу... Воже мој! Гледао сам да гато пре изиђем из цркве. Светина је говорила да је млада богата, да има 500.000 рубаља мираза... а доста је отигало и на спрему. „Ипак, рачун је био добар!" иомислио сам ја, прогуравгаи се па улицу... Цревео с руског Гргур И.Л. Бериђ