Нова искра

— 115 —

Село у словеначко.т Крајини

оцене дсла његовжх, могло би се рекк да иису иа виспни предмета о коме је требало писати. Г. Милан Ракић паиисао је о првом делу Тридогије, „АПопб епСап+н", оцену у „Књижевном Глаепику", и та се оцена одликује тимс што врло мало каже; Г. ТГавле ТТопови11 прочитао је на Еонгресу Југословенских Ењижевника између осталога и карактеристику Војповића као писца, и та је карактеристика толико неодређена да би се дала применити и на сваког другога писца. Самим тим пгго је Војновић повремен писац, књижевна критика се осећа разрешеном, јер она у нас говори само о ономо тпто, понајчегаће, има релативну вредност: о писцима пређагањих генерација. Задатак овога излагања тиме постаје опредељен: оно има да према целокупном раду једнога повременог писца обележи контуру његова талента.

П1)ва збирка приповедака Ива Во.јновића изигала је 1884. год. под насловом „Пером и оловком". Две године доцније, 1886., изигала је његова новела „Ксанта". У обе књиге главно је Дубровник, опомињање на њега, описивање великих дугаевних момената деце његове растурене по свету. И то је прва карактеристична црта коју опажате прелиставајући збирку „Пером и оловком", читајући доцније „Есанту", или јога доцније драмска дела Војновићева, од „Дубровачке трилогијо" до „Психе" и „Еквиноција". Гро® Марко Врански, из приповетке „Кобе Мегу", .јесте син племићске куће из приморја; Јеле, Маре и Ане која се у рано јутро купају крај обале морске, то су кћери дубровачке; Иван Орловић је Дубровчанин; Перо и Иво Дубовић, у „Есанти", рођени су на жалу дубровачком. У „Дубровачкој трилогији" све се девтава у Дубровнику, у „Еквиноцију" у околини дубровачкој, док „Психе" слика кругове племића аустријских код којих су нагали уточигата и последњи изгранци племића дубровачких. Иво Војновић живи у Дубровнику, као гато личности његове трилогије живе у успоменама па златна времена госпара, онако исто као и отац му

Др. Еоста Војиовић, који јо дао неколико најбољих и најисцрпнијих студија о уређењу старе републике дубровачке, као и брат му Др. Лујо Војновић, који је оплакао стари Дубровник у »Дубровачки.ч елегијама". У приповоткама Војновић се дотиче само новог Дубровника. За њега је тај стари град остао непромењен, и ако је нестало старо славе његове и богаства, и ако госпари оставише тела своја под ругаевинама које трус начини од Дубровника и под плочама на гробљу Светога Михајла. Оно гато остаје када све падне, то јо дугаа, то је традиција, то је обичај. „Откада је звонце Светога Михајла одјекивало 80. рујна", прпповеда Војновић у „Есанти", „опетоваху се исти призори иа стрмој цести лападскога бријега. Та рекао би да се на сличним дневима све и сви договоро да ће се наћи на истом путу и да ће се поздравити истим осмејком владике дубровачке и Гружнице и Еомарице. Изумиру породице, мијењају се иријестоља, гину народи, — ади је Дубровник у својој нопомичности сачувао све обичаје, све мане и све крепости протплости. Моћ је утрнула у вјечност, ал' пук опетује у великим и ситним стварима исто појаве, дапаче исте сдике старих дана. Ветар однесе дигаће а вријеме људе, — ади у Дубровнику све је увијек зелено а људи јоднаки." Вато јунаци из новог Дубровника, по схватању Војновићеву, имају у себи све особине којо су некадагањи Дубровчани носили у душама својим. Они су као деца, крај црквице Светога Михајла, у смеху и гаали, учили прва слова азбуке на озбиљним, истрвеним пдочама под којима леже кости вдастеле дубровачке; они су походили готске дворове и видели места где су биле полаче Працата, Вуна, Мажибрадића; они су са бродова догледади Госпу од милосрђа „ко.ја са врхунца своје хриди гледа у пучину и дозива растркану децу дубровачкога гнезда." При свем том, оно гато те људе новога Дубровника у Во.јновићевим приповеткама обележава као Дубровчаие, то иије дубровачки милије. Половина прииоведака дегаава се дадеко изван старог града, док друга половина приноведа тек околини његовој. „Козе Мегу" дегаава со у Бечу; главни је јунак пореклом из приморја, племић је и креће се по пдомићским круговима, и то га везује за Дубровник. Историја из ириповетке „Чему?" дешава се најпре у Риму, а потом још у неким великим варошима; главни јунак приповетко, виодинист Иван Орловић, Дубровчанин је и но томе што јо рођон у Дубровнику и што у њему има остаролу матер. Веран мислима својим, Војновић је хтео показати да дугаа старих Дубровчана живи и у новим нарагатајима, макар и издвојена од места која је везују за ирошлост, онако исто као што ће живети када се у Дубровнику буду срушили и последњи спомоници којп би опомињали на стару ропу-