Нова искра

Поглед на Солун

у Мало|Позориште, не разумевајући махом ни речи руски, да, колико је год могуће шше, нацрну са овога живодавнога извора уметности. Герхарт Хауптман, тај појета цреФињенога укуса, хитао је свако вече као најгорљивијн студент, да из прикривена кута гледа овај васкрсао живот, и даје иницијативу за приређивање соареа у част Горкога и руских уметника. Царица је од најбрижљивијих гледалаца, а цар Биљем, који пи кад не уме да нађе праву реч за оно што хоће да каже, диви се овој игри „без геста". Није дакле неразумљиво, што смо ми с највећом нестрпљивошћу чекали крај Берлинске стађоне, и што смо се чисго бојали, да нас ова ретка прилика не мимоиђе, те да Руси нреко Прага отиду ираво у Беч, камо их пут води. Но Управа Прашког Нар. ЋиваДла. схватила је и сама овај згодан тренутак, те је уговорила, истина одвећ кратко, само четири вечера гостовања у Прашком Нар. Позоришту. Тиме је учинила не само за Прашку публику и њен уметнички смисао, него и за словенски култ. Пре него што пређем на потање проматрање уметничких квалита ове ексцелентне трупе, хоћу, бар у кратко, да испричам и њену повест. Почетци не задиру у далеку прошлост. Биће томе тек некаквих десет година, како се у стану Константина Алексејева, богатога Московског Фабриканта, иочело искупљати друштво глумачких дилетаната, који су се, приређивањем оперета и лаких комедија, забављали за сво.ј рачун. Но убрзо се видело, да су ти дилетанти махом неоспорни таленти, често врло јаки, и да им ваља само дух водилац, па да скупа нођу ка правим уметничким циљевима. А и тај дух беше међу њима; бегае то сам Алексејев, који поред свог имања и Фабричког искуства, имађаше дубок смисао за уметност, потребно образовање и, што је најглавније, необично изразит таленат за приказивање. Алексејев, који је данас у Московском Уметничком Театру без сумње први члан, под именом Стапиславскиј,

унраво је од почетка уметничке радиности ове дружине њен зрјгИ,из а§-еп8, у првом реду као режисер. А кад се њему придружи Владимир Немирович Данченко, драматичар и учитељ приказивачке школе (брат познатога Данченка, дописника са бојног поља), те се поред Отаниславскога стави дружини на чело, ударени су овом необичном потхвату здрави и јаки темељи. Све чланове, поред инстинкта, обузео је онај силни уметнички жар, који им је свима диктовао .један осећај, једну жељу, један уметнички идејал — савршенство уметничког ирикиза. Занимљиво је знати, да се сваки комад, који су хтели приказати, морао претходно најмање 50 пута огледати, а често је одржавано и до 80 огледа за поједине теже игре. То јединствено одушевљење и горљивост, нреданост и љубав према иозиву, довели су их до данашњих бриљантних резултата, и то је управо веза која пх тако чврсто спаја. Први пут је другатво ступило јавно 1898. у Москви. Успех је био огромап. У брзо су Московски трговци, богатагаи и пријатељи уметности, материјално обезбедили опстанак овога другатва. То их је све соколило, да гато живље приону око свога посла. Запарложена и гааблонска руска глума није могла ваљано ни пристојно да прикаже ии оно што је у руској драмско.ј литератури дотле било, а некмоли да даде нолета нрираслом драматском подмлатку. А потреба је била жива, да се иађе позорница и уметници приказивачи, који би са развијеном руском литературом држали корак и у глумишту, те и с позорнице ироповедали громку и истином прожету реч Толсто.ја, болећиви хумор, притајен као жалосна песма, Антона Чехова, снажни натурализам, који нас обеснажава, МаксимаГорког, Андрејева и др. Тога часног, али и сувише замашног задатка, примило се ово симпатично друштво, које својим првим ступањем скида са себе знаке обичног дилетантизма, и с пуним правом назива се „Уметничко Позориште". Од тога доба иочиње његов велики значај и тесна веза са развојем модерне руске драме. Највиђенији члан међу дамама је г-ђа Антона Чехова. Она посредује да Чехов тако близу стоји овоме друштву, она је инсиировала свога мужа да прве женске прилике у својим комадима већ при концепту намењује њеЗину креирању, она и Станиславскиј преносе сву моћ и чаровитост Чеховљева слога и на све другове своје, и они, то мало почетничко другатво, уздижу Чехова, чије су драме скроз недрамске, скроз немоторне, али нуне бола, саучегаћа, пуне онога осмеха, који суза прати, појеме силне и тихе као притајено, гаироко море; тога иојету подижу они међу прве руске модерне драматичаре.