Нова искра

— 113 —

Максим Горки и ;),.1а :;11 мо|у оиим уметиицииа оио збориште, са којега ће се најистинскије да чује његова неуглађена, сурова реч, која се зове — истина. Са коликогод се верности, недомашне верности уживеше Московски уметници у сањиве, благе, мирие Чеховљеве типове, који, чини вам се, једва живе од досаде, али у њима тиња живот, као иритајен пламен, с толико натурализма нриказују они пропале раздражљиве алкохолике, или живахне и безбрижне бескућнике, или обмануте и разочаране глумце и појете међу особама Горкога. Док тамо код Чехова, по игри ових глумаца, осећате чисто онај досадан летњи ваздух, пун комараца и врелине, дотле вас овде гуши дим од огњишта и духана, задах од вотке и устајала чаја. Горки зна за један нут — за истину. „Лепота је боља, истина је потребнија људима" вели он на једном месту у „Деци Оунца". И чудном неком, дивљом снагом, која вас дави али јој не одолевате, приморава вас Горки да му верујете, да идете за њим и видите, да је то доиста пут прави. Још много ире доласка Московског Театра у Берлин, давала се тамо безбро.ј нута драма Максима Горкога „На дну". Алн кад видеше Немци оригинални приказ Гуса, чинило им се — наглашује готово сва Берлинска критика — да видеше нешто ново, преносоше се у прикривене и загушљиве кутке ноћних азила у Гуспји. Такви су чланови овога Уметничког Позоришта, које Руси поред тога још радо и с поносом иазивају н „напредно", у драмама Горкога, где им чешће прилази у друштво и даровита улетница г-ђа Андрејева, жена Максима Горкога; а такви су они, једннствени, ненадмашпо прости, обичнн и искрени н у осталим драмама било руских било туђих нисаца. Но баш с њихове најистакнутије особине, са искрености, стоје им најближе од страних Ибзен и Судерман. Берлинска критика — ја се у овај мах на њу позивам, јер ми смо видели у Прагу само руске писце — вели, да савршенијег Д-ра Штокмана не може бити него што је Сганиславскиј у Ибзенову „Народном пепрнјатељу", а у Уајлдовој „Саломи" г-ђе Германове добила је ова, толико нсихолошки комиликована нрилика, поред све свежине израза, још неке нове шарене сликовности. КарактеЈшстично је, и од великога значаја, што у игри ове дружине — нема „правца". Њих није освојио искључиво натурализам, они су једнако велики и врсни у романтичким и мистичким делима старијег датума. Или бол,е рећи, њихов је правац, спајање, чудесно изведепо елимнновање свих тих „школа", и отуд;г оне готово невероватне реалности у приказивању „Цара Фјодора Ивановича", баш као и у промуклим особама комада „На дну". Али оно, што је пре свега охрабрило Немировича Данченка и Станиславскога, да се са својом дружином упуте нред Јевропу, пред суд неумољиве западне, јога сувише немачке, критике, то је целина у игри, ансамбл. У овоме ј« тежиште њихове вредности, у томе је снага

њихова да нам у душу урежу неизгладни утисак, и у томе су прва западна позоришта заостала за Гусима. Верујем да су Елеонора Дуза, Ирма Граматика. Сара Бернардова или г-ђа Гежан веће од г-ђе Чехов, верујем и да се г. Станиславскиј можда не може мерити с Кокленом, Новелијем или Хајнцом, али има нешто, што с чисго уметничког гледишта чини свако уноређивање излишним, — а то је психолошки моменат. Онамо еластичне психе западњака, раФинованих и прозрачних као етар, а овамо природа свежа, нова, самоникла, са свима одликама и махнама руске културе. И баш то, што су сви поменути, и други велики, уметници познати као „звезде", на које се готово једино униру очи гледаочеве, утисак уметнички не може бити онакав као тамо где се пажња не усредсређује на једном уметнику, него пада на целину, нодељена и на најмањег и најнезнатнијег прнказивача, где се пре свега испољава дело онога невидљивога приказивача, који је у самом песнику, а којега глумци вал,а што верније да тумаче. Тако заокругљену целину, изведену до савременога нијансовања, позорница још пије видела до ових Гуса. По признању немачке критике и сами Мајнингенци, који у историји немачке драматургије испуњавају златне листове, п који су истицани баш са вредности целокупне игре, нису могли доснетн до оволиког развитка. Ту ће, у осталом, и опет пресуђивати психички моменат у темнераменту расе. Хармонија, нотпуна хармоиија међу свима играчима, од нрвог до последњег, ритам и динамика њихова говора, који се слива у некакву просгу мелодију, чини да пе само гледате тај живот, који вам се нриказује, не само да се дивите тој овапућеној мисли песниковој, ного осепате тај живот, те чисто новерујете да сте и сами међу тим људима, дишете њихов ваздух, а кроз вас струји њихов бол и њихова радост. Ето то је уметност, велика уметност. Тако приказивати на позорници не глумачку вештину, него песниково дело у свој његовој истинитости и лепоте, постигогае ови Гуси из Московског Театра, који подценигае све гато је у уметничкој амбицији. Неко их јо срећно упоредио с каквим савршеним оркесгром. И доиста, сваки је од њих као поједини виртоуз у оркестру, који је свој нарт спремио „ииш Сопсег1;уог1,га§". И тако израђени детаљи морају дати ненадмашну целину. Ако сте, ма и у најбољим јевропским позоригатима, у онери или у драми, носматрали кретање масе на позорници, морало вам је, ако имате иоле смисла за носматрање, упасти у очи неснретно и шаблонско кретање људских груна, оно гато управо испуњава живот. Немирович-Данченко а нарочито Станиславскиј, режисерски таленти ретке снаге, решише овај проблем управо јединствено. На њиховој позорници, у маси људи, видите да је сваки појединац са својом особеном индивидуалногаћу — човек ко.ји на свој начин прожпвл.ује оно што се око њега догађа, и који на све, што се догађа, гледа својим