Нова искра

— 100 —

кала: „Ах, Милетаг, Милета!... Не жалпм ни њега ни себе, но вас сиротињу жалим. Зашто — онда сам могла да номогнем, а сад..." Испричао је 'ЈЈул-Хајрији да је доста отанчао и да му је сутра слава. Па кад јој рекао да је због тога и дошао овамо да прода ове нослодње браве, она је одмах скочила и почела га наговарати да пикако то не чини. Да остави децу боз млока, што им ни душманин но би учинио, то је таква грехота која се ни кантаром по може измерити. Ако то учини, на ономе своту не може дати одговора... Не може никако, па дајбуди оставио сто задужбина: манастира, мостова и чесама... Нико му на то нп иогледати ноће, ного ће му иодвикивати: „А затпто су ти деца гладовала и била носна и сушна? Зашто ?... Ти си само крив и зато нећеш никад имати џонета... Хајде у џенем!..." Он је био ноникао ником, по глави му се врзле страшне слике онога света. Он је јасно представио себи како ће му деца скоро заиста бити сушна, како ће трчати на туђа врата и бројити туђе гутљаје, клети своју худу судбину и свога оца... А Бог ћо све то чути и знати. И интаћо га нокад : зашто јо то учинио? А он?... Муцаћс, мрдаће уснама, али ћо му јозик лежати попут какве доболе гродо и пеће моћи дати пикаква одговора.... Па и на овомо свету. Такво исте одговоре тражиће њогова деца свакога дана немим, суморним иогледима својим... Али — не може он бити мимо свет. Не може бити изродом и не нрославити славу. — Свети ми је сутра, ханумо. Она га је разумела. Оа нуно учешћа дуго га и непомично гледала, мислећи ваљда како да му олакша терет, те да га избави страшнога одговира и помогне му славу ирославити. Најзад му рекла да уђе у кућу и причека агу њозина, на ћо му дати новаца на зајам. Но он је врло добро знао шта значи изићи на очи новоме аги због оваких ствари. Оп ноћо да зна шта јо то слава, на ћо му је можо бити чак и онсоватн и отерати га наноље. А зашто да чини то кад још три козе има? Најзад, он хоће да |;војом муком ирослави рођоно крспо имо. Није могао више да слуша Ђул-Хајријине разлого, смерно јој се поклонио и пошао на трг, заиста зачуђен учешћом старе госпође. Окакао јо од радости кад му је трговац избројио по осамдесет гроша за комад. И тако радостан пође да купује што му ваља. Но га баш на Љушти срео иопТилка. Брзо га благословио и још брже нрекорио што никад не завирује у кућу своме државном попи, па после, говорећи брже него кад чита у цркви, распитао се, готово љутито, зашто је дошао у град, ако не зато да купи штогод за славу, пошто је сутра Свети Пантелија. А он скинуо ћулав, па му гологлав насред моста прича о свему п казује чак и колико је новаца узео. Зар да сакрије од свога државнога попа? Од свога законикаЧ У-у!.. Закрилите, апђели Божји! — ко би то

од крштених људи учинио?!.. Напротив м-у са, својом простом поноситошћу казао и о намоњеном шостаку. Ово попа одмах одобровољи. Значајно је подмигнуо, рокао да су триста боз нопа ништа, и нозвао га кућн на чашу ракије. А он рад за таку почаст, па но иде, ного иросто лети за поиом, и чини му со да јо од Звечана до Качаника — сво његово. Та пије ни шала. Поп-Тилка пе зове ни домаћине, који никад у Митровицу пешке не долазе. А сад зово њога, па још му кажо: „Заповедај на чашу ракијо!.." Увоо га је ча,к у велику застрвону собу на горњом спрату. И одмах викнуо нопадију. Да, баш понадију... Донола она ракијо и села ирема пону, а Милота .јо добро разглодао, па со чак мало и принлашио од њо. 'Ваво би га зпао како му јо, тек често бива да се човеку одмах срце најожи и охлади кад види овакво ипсане; — као да није Божји, ного онога другога, далеко га било!.. Гурава, намрскана, са кривим скупљеним уснама, ка' даје трипут печона или усољена. А обрве јој уздигнуто високо п као дуго савијено, рекао би питају то: „Еј, зар но видиш да сам вештица п да ћу тн сад одмах сву крв испити?..." У! Јоза га обузола... Поп јо два-три пута изилазио и опет со враћао. Најзад јо соо, дуго ћутао иамигујући или попадији или својим мислима. Нешто јо имао на уму, па јо ваљда чекао згодан тронутак. Напослетку се уозбиљно. И поче... — Госноде, Господе, молим ти се!.. IV. ...Милета би хтоо да не верује, но но може. ПопТилка је почео... Хладно и озбиљно му почео да пробацује: како со огрешио и осрамотио за ону владичину мирију. Свака вора, вели, ворује своју вору, само ви сељаци но. Турчин дајо хоџи и мудеризу, Јахудија своме хакаму, а ви не дате ни светом владици. Хе — §!.. А без њега ни зрно у њиви неће да пукне, на ако Боже сачувај — с ночије куће одузме благослов, језеро ће се тамо учинити... Попадија је само климала главом и иопављала: — „Коме говориш, комо — разбери со!" Милету јо ово јако заболело. С ведрим лицом јо пону рекао да није вољан љутити га. Упитао га колико дугује и појмио да му новац изброји. Но нопа почео и друго. Збиља га оставила, лицо му се намрштило, подигао је обрве каогод и попадија. И иочео да чита. Да чита, а не да говори. И то још брже пего у цркви, кад јоктеније веома згодно меша са псовком, кад грди Гапу црквењака што јо болесним женама у цркви рекао да поп после службе ставља болесницима одежде на главу, здрвља ради, само за три гроша...