Нова искра

115 —

Р. ФРАИГЕШ СУЗАНА

ту групу; устаде п хтјодо ношто да заусти, а у том оно двојо малих, унозвјорспо глодајући око собо, уилашишо со од толнеих иатмуЈ опих лица, па ударпшо у плач и обискошо о мајку. Мајка им, спустивши колијовку прода со, но мојко вишо да со уздржи, нсго запишта као гуја У процијепу: — Шта ово чинито с овнм божјим црвићима?... П1то нас, Божо, све но гађа громом, да ово не дочекамо?... За Бога и божји тешки атер убијто нас, а више нас не мучите!... Скочп поп и стаде .је тјошнти; приђо и кајмекам вичућп ко је то и њих пустио, стаде их умнривати и храбрнти, приђо и Салијага и чича-Панто, који гледашо да сакријо сузу од осталих. Кајмекам пареди, то их одмах сво одводоше у другу одају, па чак рече Оалку, музуру 10 ), да им купи н који сомун. Остадс само Млађен. Наста истинтак на дуго и на широко: те зашто си бјежао, шта су ти рекли дати Орбијанци. То ти си стио отуд да со вратиш као ускок, ешкија... Малмудир") испптујс, јер кајмекам не зна добро ерпски, а крезуби ћатиб ток припитај за ово, за оно, увпјек значајио поглодајући у кајмокама да му сс као пропоручи: видиш

|0 ) музур — послужитељ. ") малмудир — благајник.

ти, бпва, како ја радим за царски рз, како то идо све по капуну. Млађен одговара пемарно, као човјек који зна да му и са иснитивањем и бсз испптивања, ништа боље бити нећо. У одговору не запињо, говори јасно, уверљиво: невоља, глад, како нома ни грашке брашна за хљеб ситној ђеци, нома сјемена да носије... Ови ћутс... Ахмет-бег само исколачио очима, чисто би га прождро, савлађпва се до неке мјоро, слуша, слуша, па му у пакосном срцу ношто навријо да се искали на обезоружаним и номоћним рајотипом. — Ермчо ли, крмче!... Отио би тп наку нраву ка у Шумадији... Ово је бре царска земља... А ђе је љевшс, крмски сипе, но под царскпјем скутом?... Алахјо јодан на нобу, а наш цар на земљи... Шта си ти поаспо?... Млађон, мучеп и бијоп, гледајући иред собом своју ситну ђочицу, свога друва, силом савлађиваше онај накупл^опи ијод на своме срцу, да пе издуши. Дође му, још чпм су га почели испитивати, да им од једиом каже сво, да им очита; па помисли на онај стратнп моменат, кад со аскор нснадно склепота око њих, кад сс по оном мраку разљожо инсак иојачи, номијошап с блејањом оваца, Фијуком камџијс и впком аскерском... Па помиелп на своју кућицу, иа својо разороно огњиште, иомисли да је онот запао у канџе, да иема куд даље, помисли шта може с ђецом да будо. Њога да ухапсе, окују, а шта ће она, куда ће?... Црвићи ће остављени од свијста, заборављопи 0.1, Бога — пропасти, угинути... Па шта ћу, за њих морам да осабрим, да отрпим... Боже, ти иомози !... А ово га сад ријочи распалишо... Чисто му се навучс нешто на очи, па заборави за тренут на сво; не мишљаше вишо ни о чем, само да искаже оно, што му јо па срцу... Шта ћо ми — сад му сину у памети шта ми више могу, убили су нас и онако!... Па со испрси п окрете Ахмет-бегу: — Кад си ме повук'о за језик, божо, баш ћу тп оџеваиити... Нијесам крмак, ного поштен човјек... Нисам ја иоманит'о да бјожим од врућо погачо, да раскопавам својо огњишто, а на другом м.јесту истекаре да кућим, да остављам својо соло, ђо сам со родио и ђе су моји ђодови н нрађедовп кости оставили... Од иовољо се бјежи, божс, од љуто невоље... Ти је не зпаш, а да Бог да је сазн'о. Ти, и таки к'о што си ти, рашћораћс и ово сиротиње, што је остало у царској зомљи... Хоћу баш да тп речсм, ја сам раскућио, мепи не може куд горо бити, па чнннто штогођ зиате... Вар цар зпа, шта се 'вамо радп?... Бог вас позолеиио, устадс с мпндерлука, дохвати чибук, па на Млађена: — А ћаФире ли, ћа ®иро, шта оно ти меии рече?... Кадија прискочи и заустави га, дајући му знак да мало сачека, да отрпи. Поп се узврпољио, већ га зној почео обливати, номичс то једиу то другу ногу, као да хоће да устане, а опет га иешто иритсже, пришао би Млађену, молио га да со мало смири, да свашта не збори, али но зиа како. Убојава се да пс будо сво горо, па