Нова искра

150

/1а за добро дсло покајом ео своје. Ноизгладни удар руком оца твога Обешчасти старост родитеља мога; Ти знаш како шамар дирно осотљивца; И бејах наружен, тражих томе кривца, Нађох га, осветих част и оца тамо, •Тош бих то чинио, да што оста само. Дуго против моне и оца се бори Љубав којом срцо спрам тебе ми гори; Суди јој о моћи: с тим поругом клетим, Ја со још двоумих да л' да се осветим; Приморан на бешчаст ил' на мржњу твоју, Здржав'је, за наглост корих руку своју; Пребацивах себу жестину што греши; И лепота твоја боз сумње ме реши: Да сам тад подлего чарима ти бодан, Пешчастан то човек нс би био вредан; Да, кад бејах љубљен, тако части близак, Еад сам частан љубљен, мрзићу со низак; Да би тад значило, да чух срца свога, Не вредети тебо ни избора твога. Ј .1 ти то сад кажем, и док живим жолим Да то о том мислим и ово ти велим: Вређах те и морах тако да те ружим, Да свој срам осветим и тебо заслужим; Ал', одужен части, ко и оцу своме, Сад ваља и болу да угодим твоме; Дођох ту да крвљу ране ти загладим, Учиних што морах, сад гато треба радим; Ја знам да те отац против мене диже, Ноћу да те лигаим жртве гато ти стиже: Жртвуј храбро оиог крви коју проли, А ког само дичи то гато тебе боли. Химена Не могу, и ако, ах, с тог спосим тугу, Прекорети тебе што опра ту ругу; И, ма какав душу бол да мучи моју, Но тужоћ' се па те, жалим судбу своју. Носло такво руге, знам ја гата част хоћо Од храброг човека таковс каквбћо, Ти ко частан човек сргаи дужиост своју; Ал' и, чипећи је, ти показа моју, Победом ти храбром примих наук за се: Осветом твог оца, она ти част спасе; То и мени личи: с овим јадом клотим, Имам част да спасем и оца осветим. Ах, овај ти удес моно ужасава; Да мо нека друга код оца лигаава, Нашла би ми душа утеху за себе 'Гим већ гато би могла посматрати тебе; И крај туге би ми било среће више Кад ти драга рука мојо сузе бригае. Ал' за њим те морам изгубити тужна: БГто савлада љубав части сам то дудша;

Убиствена дужност у гнусоби својој Гони ме да радим на пропасти твојој. Јер, најзад, но мисли, уз љубав ми мазну, Да је срце слабо извршити казну. Ма како да љубав драгог ми те ствара, Нек ми племенитост твојој одговара: Увредом мо вредним ти показа себе, Нок ја твојом смрћу будем вредна тебо. Дон Родриго Дакле, гато част хоће вигао не одлажи; На ти моје главе коју она тражи; Нок ти врсној жељи кб жртва се хити, Смрт ће та с иресудом и слатка ми бити. После мог злочина, не чекај суд спори, То нит' част ти враћа нит' ми казну скори. Тим бих срећан леиу смрт стекао себи. Химена Иди, душманка сам, а не џолат тоби. Вар ја да је узмем, глава л' ми со нуди? Нападаћу тп је, ти бранилац буди; Други ће ти жића угасити свећу. И гоиићу тебе, а казнити нећу. Дон Родриго Ма како ме драгог љубав теби ствара, Нек ти племенитост мојој одговара; А пе одговара када би се крено Други да те свети, веруј ми, Химено. Моја рука опра мог оца срам клети, Твоја рука треба твога да освети. Химена На какав ме предлог, бездушниче, тераш ? Сам се освотивши, помоћи ме смераш? Радићу ко и ти, са сувише снаге Да с тобом не долим ово славе драге. Не мили се оцу дуговати моме Тој љубави твојој и очају твоме. Дон Родриго Частољубље клето! Ах, ма гата да радим, Зар но могу милост ту да ти зарадим? Рад оца п дана за спомен нам клети, Вар ми се са сажали или ми се свети; Мање ћеш да болом свог драгана смутига Ако га убијеш но на њ да се љутиш. Химена Иди, не мрзим те. Дон Родриго Треба. Химена Ја но могу. Дон Родриго Не бојиш се света уз осуду строгу? Чују л' да мо љубиш мимо злочин клети,