Нова искра

— 172 —

% тако мало обраћа пажтг.у на њен унутрашан живот, што се тако нпдиФорснтио, тако самоноуздано понаша нрема њој. И осмехнувшн со оннм презришш осмејком, како то само могу да учипо жено које су уврођене до дна дугае, она лагано, злобно, иропичннм тоном прогаапута: „Убиј ме!" Заиста и тробало је да се смејо самој себи, .јер чему је била сва њена запосоност? Г]»озна трагеди.ја, које со она тако плашила, претворила со у весоли водвиљ са сатиричним свргаетком. Јога један тужно подругљиви поглед на мужа, који је јако ркао и она лагано пође телеФону. И једва ми-

чуКи уснама, којо се јога пису биле охладило од опнх нољубаца, пољубаца другога човека, припромајући со нонови: „Мој вас муж моли, да идете с пама у нозоригато." „Мој вас муж пита, ако бисте хтели...." Она дубоко уздахну и прво нерегаљиво а за тим одлучно и јако окрете ручицу телеФона — тако је хтео н.ен муж — и узевгаи полако, дрхтавим прстима толеФонску трубу, јако и разговотно речо: — Молим, дајте ми број 1(527. Франц Ајлерт! Пров. а . п.

Без мотива

0, ових дана, кад нас слабо слуша И Бог, и нада, и разум очајан; О, ових дана, кад се запенуша Дубином душе гнев скривен и тајан; Када нам опет, као у сну мучном, Загрли Беда велика и жива, А болно срце у трзању жучном Процвили страшном песмом без мотива, О, у те дане да ми се пренети У обасјане, егзотичне краје, Предео далек, где ће ме узети Природа добра, с душом мојом, да је Ко стара мајка утеши, уљуља У сетној песми мога завичаја, Тамо, далеко од заразна муља Живота нашег, испод тропског сјаја Сунца што буди на покрет и наду, Животом блешти, и греје, и пече. Ту бих, под старим дрветом, у хладу, Дочеко мирно и дубоко вече,

Заборавио прошли живот кужан. С факирском вером дочекао ту бих Сан дубок, вечан, и жељен, и нужан, Сам, лишен свију доживљаја. грубих. Награду целу добио бих, тада, За цветно доба својих идеала И јесен њину у понору јада; За дугу борбу у животу зала; За слом идеја и неуспех вере, Отрован мозак и срце прозукло, Срам сиромаштва што га немар пере И, некад силно, уздање умукло. Јер јужне звезде, чини ми се, сјају Ко над судбом ми њене очи што су; Јер природа ће у том страном крају Можда на њену мирисати косу; Јер дане ове свршити ми треба С представом живом сна младости моје; Јер Бог нам шаље утеху са неба, Кад света овог потамне нам боје. Сима Пандуровић

У Средњим Родопима — Путописне белешке од Пловдива до Чепелара —

очи иоласка за Чепеларе мој колега бегао најмио три мазге које су једино саобраћајно средство за овај брдовити крај. Те вечери остадосмо са познаницима до попоћи, а сутра дан могли смо ток око два сата после подпе да се крепемо, јор мој колега мораде да пабави све намирнице које му за недељу-две дана требају. Скоро сву зелен и друго пгто за кућу треба, набављају

становницп Родопа из Пловдива или из других градова који су у равници. Око два сата посло подно натоварисмо једну мазгу пртљагом и другим стварима, а друге дво оиремисмо за јахање. Кириџијама рекосмо, то изведогае сво три мазге ваи града, а ми пођосмо за њима. Ту „серхатлије коње нојахашо" и ту со опростисмо са Пловдивом. Врућнна