Нова искра

178

Девојка из Чепеллра

беше тако велика да мозак проври, а прашина да се излуди. Упутиемо се иреким иутем преко иоља и ливада за село Марково. Наш караван изгледао је овако: један од кириџија, Чеиеларац — Помак, водио је за улар натоварену мазгу са стварима, па онда мој колога на мазги, а за њим ја такође на мазги; други кириџија иђаше са стране. После путовања од једнога сата одјахасмо да се одморимо у ладу украј једне мале рочице која се слива са Родонских висија, а која беше у ово доба дана препуна бивола. Натоварену мазгу кириџије одмах растоварише и све се три стадоше слатко ваљати пе водећи рачуна о самару на леђима. После одмора од пола сата нродужисмо пут и убрзо наиђосмо на оризиште (огроман простор засађен пиринџом) п на ваду чијим коритом тецијаше јака илапинска вода за иаводњавањо. Потерасмо мазге да пређу преко воде, али ни једна не хтеде загазити. Кириџије их тукоше узалуд, док најзад, после дугог гоњења и батинања, скочи прва у воду. Ми се запрепастисмо видећи да је вода мазги до трбуха и одмах сиђосмо да иотражимо мостић који ниже нас беше. И остале две мазге беху нагнате да прегазе воду. Кад спомонух оризиште, није згорег да кажем још што о њему. Долином Маричином сеје се много пиринџа. Пространа ноља, згруписане њиве, подељоне су на четвртасте правилне мање алеје па којима је засејан пиринаџ. Нивелација тих оризишта тако је удешена да се велики потоци и читаве реке, које се са Родопа у Маричину долину сливају, употребљавају за наводњавање тих оризишта. По двадесет до тридесет људи ради сваки дан око иаводњавања оризишта, јер оиом огромном количином воде ваља управљати тако да буде сваки крај довољно натопљеи, и да се алеје не поткопају. Вадом

тече толика количина колику виђамо код највећих воденичних .текућица. Кад пређосмо воду, иојахасмо п до села Маркова не силажасмо, а то је читав сат. Сав тај равап простор засађен је лозом. — То су виногради Марковачки и Плодивски. Виногради, како видех, не беху Филоксером заражени, али доциије чух да је и у тим крајевима 3(хвл(1д9.лс1. Путем до Маркова, а и даље,- сретасмо у гомилама сељаке хришћане и Помаке који па мазгама гоњаху у Плодив даске и други дрвепи материјал на продају. У Марково, које .је од Пловдива удаљено 2 1 / 2 до 8 часа, стигосмо око 5 сахата. Марково је у самом нодножју последњих Родопских огранака и у дивпом положају. То је велико соло насољено хришћанима и мухамеданцима, Помацима, а својим дивпим положајем, зелепилом и свежим ваздухом привлачи Пловдивчане који овде проводе лето. 0 једно стране Маркова стрмо со уздижу огромни висоби Родопа, а с друго стране види со, на својим романтичним каменим могилама, Пловдив. Марица, купајући га, вијуга се даље као змија, док се не изгуби у нонрогледпој равници. Далеко иза Пловдива и Марицо једва се назиру, и то ако је време лепо, висови Балканских Планина — Отара Планина. Куће у Маркову су велико, од камена, у стилу турских конака а ограђоно зидом. Богати Пловдивци назидали су овде и своје лотњиковце. Да би изглед Маркова још лешпн био, уздизку се овде онде још и мунарета као боли цветићи из зеленога лишћа. Испред кућа на улици седи по неколико була; слатко ћућоре, а деца им се по прашини играју. У Маркову се мало одморисмо у ка®ани, на продузкисмо пут уз брдо. Отрми, камени, узапи пут, с лева стоиа а с десна амбиз. Такав је почотак нашег нењања на Родопске Висије. Од почетка нашег пењања на те висије па до Чепелара и иатраг ја и немам шта друго да описујем до страхоте и лоиоте у исти мах. Али ја, човок из равнице, пе могах да уживам те лепоте потпупо, јер сва моја пажња боше обраћона на то да се са мазгом не сурвам у какву бездан. Истина, од села Маркова до Хвојна направљен јо насип, серпентииа, али ми њиме ни тронутка нисмо ишли, ношто наше кнриџије не дају да се губи времо, већ иду сво преким путем, а то „преким путем" не бих соби још једном ножелео. Нови насип је готово и зарастао у корову, јер со њиме радо но користе. Ми се непрестано пењемо а мој колега заналио цигару, спустио обадве ноге на једиу страну мазге, везао улар за седло, па тако пуши и ужива гледајући у провалију. 0 времена на време само довикне: „Колега, колога, пазито Пловдив". „Видим, видим, колега," или „Нока, нека колега" био би мој одговор и без обртања главе ка Пловдиву, јер се грчевито држим за гриву и седло па сав промирем и гледам како ћу у бездан. Кириџија мора да води моју мазгу и видим баш му је криво што немам вере у његово „муле," кад је то тако паметно живииче. Мољаху мо и увераваху да се ничега не бојим, да со не држим рукама, да се поверим „мулету" и да без бриге седим. То је све лепо, али кад ја видех да мазга никако другаче неће да идо већ само ивицом бездани, па још кад погледам испод собе у нровалију или изнад себе у горостасно брдо — меии јо доста! Да сам зиао да ћу таквим путем путовати ја се, признајем, не бих решио ни за какву цену, ма да сам