Нова искра

— 179 —

СЛОВЕПАЧКИ ЖЕНСКИ УКРЛСИ ЗА Г.ДАВУ

Ал' што си јунаштва већ и њину равног, Да тебе наградим, мала је моћ моја, А власт ми је мања но заслуга твоја. Опасена ми земља од душмана свога, Мој скиптар утврђен од огледа твога И свладани Маври пре но што сам мого Против њих ма и шта наредити строго, То су све јунаштва што не дају наде Да могу од краља да ти се награде. Ал' нек су два краља награда ти мноме; Назваше те Сидом у присуству моме, Што ће код њих рећи господар од власти, Те ти ја завидим на то име части. Одсад ти Сид буди; Толедо с Гренадом Нек ти страх обузме при имену младом: Нек ми опо земљи није доказ ружан 0 том шта ми вредиш и шта сам ти дужан. Дон Родриго Нек ми величанство, сире, стид уштедп Сувише пе цене11' тај мој заслуг бледи, Јер пред силним краљем образ ми румени: Мало част заслужих указану мени. Добру ваше земље, знано ми је лепо, Дужан сам и жпвот жртвовати слепо; И кад га изгубим у љутоме боју, Кб подаиик вршим само дужност своју. Доч Фернанд Ови они који ме по дужности круже Оа храброшћу таквом никад ми не служе; А, када је храброст обична и млака, Не постиже никад успехе јунака.

Трпи да те хвале: сад победу за ме По реду испричај до ситнице саме. Дон Родриго Ви сте знали, сиро, кад оиасност дође, Да кроз цео град нам страх и трепет прође, Да чета код оца, где му беху друзи, Распали ми душу, тад још сву у тузи... Ал' простите, сире, за дрскости паше: Ја је употребих без дозволе ваше, Влиска би онасност; спремих чету праву; Да вам на двор дођем, бојах се за главу; И беше ми слађе, кад је ваља дати, Да умрем у пољу где се за вас рати. Дон Фернапд Праштам ти што поруг осветити пође, И спасена земља брани те такође... Внај, ма шта Химена да упути на ме, СлушаКу је више рад утехе саме. Ал' нродужи даље. Дон Родриго Под вођењем мојим Излете та чета с поуздањем својим. Ви нас нет стотина, ал', стигнув' на луку, Весмо три хиљаде, бар у средњу руку, Јер, видећ' нам чету и опрему лепу, И плашљиви храброст задобише слепу. Две трећине сакрих, по доласку своме, На дну самих лађа, ту нађених мноме; Остало их, чији број порасте доста, Нестрпљиво пламтећ', норед мене оста, Дежећи по земљи, где нем логор цео