Нова искра

— 184 —

векове руске историје, кад су и кнезови и бојари трииут падали ничице нред царем и тринут нред царицом нре но што их поздраве. А крај свих тих церемонија, које су тешке, монотоне и даве као мора, ви видите на све стране људе живе, осећате да и они осећају, и ни један њихов покрет, ни једно њихово клањање не постаје вам смепгао. У томеје управо чудесиа моћ режије Станисдавскога: он сву ову средњевековну масивност распореди тако, да је све на своме месту, да се све хармонијски раснлине у простору и времену, те ви и не мислите да то може друкчије да буде, него да ннр. кнез Шујски и сви бојари, одевени у тешко, широко одело, као нешто наши архијереји иа владичанским литургијама, надају шест пута пред царем и царицом. На онда ноћ у градини Енеза Шу.јскога! Славуји са свих страна, док их не разгони стара пратиља Енегињице М'стиславске, да би могла чути кораке. Па како је ашиковање младе књегињице са драганом јој, угледннм и ватреним бојаром! Ни дај Боже нешто као у Ромоу. Овде је све жустро, топло; пољубац се измами пошалицом, и ви чисто сами осећате сву врелину и осећајиост ових младих, простих, руских срдаца. Од јединственог је утицаја последња сцена (УП слика) пред Еатедралом у Кремљу. Са куле брује звона сливајући се у неку чудновату боју звука; из цркве се чује појање гаегга уосе у једноставним акордским рецитативима. Пред вратима просјаци и убоги, на нростору пред црквом народ с молбама на Цара. — „Царица иде!" викне у народ дворанин, пришипетља Годунова, иначе типичио израђен властелин с неотесаним гласом и ниском душом: „Царица иде! Царица иде!"... забруја у маси и у нрекрасном (УттиеМо разлива се као колутови у реци око бачена камена. Чисто се осећа како се из црквешири мирис тамјаиа, а Царица, окружена правилиим редом дворкиња, излази смерно и дели милостињу нроејацима, који је љубе у одећу и падају главом онамо где она ногом стуиа. Иста се сцена понови и кад, мало доцније, Цар изиђе. И место да мирно нрима редовие молбе, Цар слуша пораз за поразом. Књегиња М'стиславска моли да се пусти Кнез Шујски, кога је Годунов због завере заробио. Цар хоће и наређује да се пусти, али дојури тамничар и јавља да се Шујски те иоћи обесио. Цар се од бола и јада готово избезуми. Дозна, да је то дело Годунова. Долази глас да је „умро" и мали Димитрије. У томе узбуђењу чује се труба и долети улак и јавља, да су непријатељи напали на Москву. Маса се разбије, мушки одлазе за одбрану. Годунов је присебан и са камених степеница, гласом који одјекује, издаје наредбе. Женске и просјаци јуре у цркву, одакле се чује појање, а Цар се довлачи до црквеног зида, наслања се, гледа на небо и болно рида: „Боже мој, Боже, зашто си ме створио царем V * * * „Уја-Вања". Тај добри Уја-Вања, који својих најлепшпх двадесетипет година проведе „радећи као во"

на своме добру — ни зашта. П1та је живот за њ ? Ништа! Још највише досада. Досада, тиха, дремљива — досада која умртвљује; то је копрена, паучина, којом је обавијеио оио што се збива у овој драми Антона Павловича Чехова. И не само Уја-Вања, него све, од ирве до последње особе у овоме комаду, у истом је расположењу; свима је као одмазда бескрајна досада, широка као нешчана нустиња; живот без живота, у коме је тек наретко, и сувише наретко, по која оаза, где се душа човекова мало заигра, тек мало затрепти, да и опет подлегне вечитој једноликости. Антои Чехов нознавао је титрање душе човечје, као што уметник познаје и најфинију вибрацију струне на виолини, и само је он могао да нам прикупи сав интерес, и да нас одведе у досадно летњо време, кад је сунце несиосно, на сеоско добро Уја-Вање, где ће нам показати људе обичне, као што смо и ми сви обични, који једу, нију, пате од подагре, по мало мисле, а по гдекоји — осећају. Само је индивидуална снага, какав је Чехов, могла да прикује узбудљиву нашу пажњу на ово иеколико људи, који су врло мало активни, врло мало покротни. Тељегин није чај и удара непрестано два нримитивна акорда у гитар. Стара њања-Марила плете чарапе, доктор Астров мисли о подизању шума и критикује руску интелигенцију. Про®есор Серебјаков својом досадном подагром, за коју држи да је ревматизам, просто мучи своју младу, другу жену Јелену, која све више увиђа да га не воли, и све више сазнаје да га нијо волела ни кад је ношла за њ. Она се прибија Соњи, кћери проФесоровој од прве жене, и њих се две тек сад познаду и заволе. Соња је кротка и добра, као што су многе добре девојке које нису лепе. Уја-Вања од њих као да највише осећа, а најмање говори. Он гледа некуд далеко, у празнину, у нустош и — у Јелену. Или се загледа у очи Соњине, па му се чини да гледа своју покојну сестру, матер Соњину, и њему засузе очи ; или је огорчен на ироФесора, којег је држао за учењака, а који је у ствари само шунаљ. Када проФесор предложи да се прода Вањино имање, јер ће новац три процента више носити, Вања, огорчен и несрећан, пуца два пут на проФесора, али га не погоди. Он воли Јелену, заволео је кад је познао, а још више кад је видео њен тегобан живот са досадним маторим проФССором. Њему се на мах учини као да се и на њ смиловао живот, кресну му нада, као што нам у густој ноћи кресне каква далека светлост, али он не зна управо шта ћо, он не уме да нађо права израза, он јој о томе само говори и она, га — одбија. Поглед се његов опот мути, ноново осоћа несношљивост живота, воли очински Соњу, а иалази, ако налази, утехе у пријатељству доктора Астрова. Кад би со у Чехова могло по вредности упорећивати, Астров би дошао у прве његове, у оне Чеховски савршене типове. Астров је од оних добрих људи, савесних лечника, које искрено боли неуспех наркозе код болесника, тегобе живота других, али који својом одмереном философијом , својим искуством