Нова искра

— 183 —

њега Руриковића у неколико другачије него како је ои познат у повесници. Док је историјски Цар Фјодор уопћо слободоуман човек, неурачунљив много за оне који око њега владају и за оно што се око њега догађа, дотле га песник приказује као човека у души добра, много ганутљива, коме су очи вазда пуне суза, али уз то као беспримерна слабоћа, без трунка енергије, који би да избегне сваки сукоб, сваку несугласицу чак и онда кад се и о његовој глави ради, а у коме је такође оне моментане еруптивности, што у опће карактерише људе нејаке, неподобне за икакав сталоженији рад. Цар Фјодор често плане, лупа руком о сто и виче док не промукне: „Ја царв, ја госоударв !...* а глас му се изгуби у промуклости, док се на ту сву вику нико и не осврће, јер знају да ће за час Цар Фјодор да брише сузе и да љуби на кога се толико издирао. Његово је срце благо, нежно, пуно љубави за све оне који га воле и који га мрзе, само ако хоће мир. Када се заплет интрига, завера, мржње и међусобпе свађе великих кнезова и бојара устреми на њ, он се немоћно пригиба царици Ирини, тражећи, у њеној готово светачкој благости, мира и утехе; у њеној чистој љубави не може он да разуме, што се људи у опће мрзе и гоне, што се Годунов и Шујски толико закрвавише, да се све подели у два противничка табора. Па кад му (I слика) Годунов изјави да хоће да се помири са Шујским, њему се заблиста суза у оку а у грлу му се реч загрцну па хита Годунову, љуби га и шапуће „Хвала, хвала!" А када Шујски одбија (II слика) свако измирење, цара то до срца заболи, и он се опет обраћа царици, својој „Иринушки", као дете кад се обраћа мајци, па је моли да и она посредује, и да приволи Шујскога за мирење. „Ја стојим добар за њ" упада Цар Фјодор нагло у реч, кад Шујски иште од Годунова гаранције да ће одржати реч. Па пошто се измире, цар је сав блажен, љуби их и грли и моли митрополита да им измирење благослови. Од радости наређује, да му пусте Московске трговце и грађане, а кад му ови, као пси, попадају пред ноге, он им благо вели: „Али шта јо добри људи, устајте. Ја вас волим!" Па се упушта с њима у срдачан, свакидашњи разговор;

сећа се да је некога од њих једном видео, а кад му изведу некакву грдосију атлетског стаса и величиие, Цар, који крај онога херкула дођо још мањи и незнатнији, гледа га удивљено, окреће се Ирини, и тихо јој, чисто уздишући вели: „0, каква снага, Воже, каква снага!" Оушти контраст Цару Фјодору су Борис Годунов и Иван Шујски. Обојица силни, угледни, непомирљиви, громорни. Ипак је међу њима велика разлика. Први аутократа, Фактични владалац, којему је Цар обична Фигура, али се он према њој држи достојанствено и с потпуним спољашњим респетком; у својим одлукама непоколебљив, радан и истрајан проведећи целе ноћи над државним актима. Свака његова реч је промерена, има тежину и зна где ће и кад ће пасти. У сваком погледу неоспорно изразита индивидуалност, у којој аутократија налази готово оправдање. Кнез Шујски, такође виђен међу највиђенијима, одлучап је противник Годунову, јер не може да трпи његову превласт. Само што у њему нема оне сталности ни прорачунљивости, која му треба да обори Годуиова. У њему нема ни дипломатског искуства као у Вориса који вазда истиче да цени углед Шујскога. Шујски је и сувише емотиван и плаховит, да би могао извршити оно што хоће. Он се, према Годунову, истиче више као демократа, али у ствари ни он то није, као што га није ни идеја једнакости потпуно освојила. То се згодно истиче у једном моменту. Кад грађани и трговци чују за измирење Годунова са Шујским, почну да гунђају и мрмљају против тога, јер Годунова се грозе и не трпе га, док њихов протест не избије у праву вику. (Овде ностижу Московци са тим сгезсепДо, у маси, недостижни утисак). Кнез Шујски ступа пред њих и, пред царем и царицом, а то је баш карактеристично, гласом као гром, иамах пресече дреку: „Доста! Кнез Иван Петровић стоји пред вама!" Грандиозно је што постиже режија у овом комаду! Дворнице нуне шаренила, у којем се меша византијски и оријентски елеменат, са историјски тачним намештајем и вратима, кроз која се тек сагибајући пролази; орнаментика вам заварава око и преноси вас далеко у прошле