Нова искра

— 162 —

До дугое, овде не краду и не убијају као тамо, но некако згодније и благородније, рекао би за то, што немају смелости. Има више слободе. Али и она је некако изрешетана, млака, зачмала, као да ју је дохватио студени ветар. Тамо беше песница личности, нусте жеље за пустоловином, а овде песница већине, ауторитета, џепа, положаја. Намрштиш лице и пљунеш... И опет погледаш: — ред, мир, музика, књига, углађен свет, напредак у свакој грани живота. Та ово су све људи учипили за — људе. Па •— добри су људи. А зашто ја рђаво мислим о њима?... Насмејеш се и некака драж тиха као анђео, светла као мајско јутро, обујми ти душу, и —■ добро је... И савршено бесвесно готов си на компромисе. Шетајући се низ обале Жепевског језера и Ропе, или слушајући у згодној и чистој собици, иамирисаној скупим мирисима, Фантастичну рапсодију Ллста, тако ми Бога готов сам да ухватим оба полуса својих мисаоних мучења — и Демона и Богочовека — и да их или силом или милом пагнам да се помире... Сиромио сам већ и тачке преговора. Ово ће Богочовек Демону, а ово Демон Богочовеку да уступи и мирна Ерајина. Еомпромис и златна средина! Ми смо, поштована господо, људи; код нас се тако ради, те и ви, ако хоћето да с нама посла имате — на компромисе!..

И одједаред, рекао бих и заклео бих се, да се Демон демонски смеје и кези своје ђавоље зубе, а Богочовек, сав обасјан неземном, тихом и у исто време чудном светлошћу, с раширеним очима пуним туге, гледа те и високо дижо своју руку, канда желећи да обустави твоје страшно бозумље... Зачудиш се и тареш чело. Вначи, опет ниси погодио како ваља. Бежиш... А свест те немилице гони и као да те пита: коме припадаш ?. . . Твојо погледе амо, чисте, голе, неувијене! Је си ли за комнромис, кажи!... Или не? За кога си и за шта си?... А циљ твога живота? И других? И свих?... — Нисам пи за кога... Нисам ни за шта! Нека ме оставо на миру!... Не знам — ћути бар ти! Овест опет ночие о мом пређашњем компромису. Стегнем груди и пођем даље. И чиним много и паметног и ненаметног. Само нека се ради и заглуши ова теретна свест што пе даје мира. А пут ? Бог би га знао какав је! Ићи ћу докле год могу; а где ћу изићи — то није моја ствар. Нека то каже онај који ме јо у овај заплет увукао. — Идем!... Гр. Божовиц

Поноћно даворје

Н

екад било, сад се приповеда Пуца зора на помолу дана, Зора пуца а гора се стреса, На истоку; злате се небеса, Славуј сања из густога грања: Ето дана, ето радовања!... Некад било, сад се приповеда.... ПЈуми борје поноћно даворје.

Некад било сад се приповеда: У свитање, у позорју раном, Слатка песма сретала се с даном. Српским лугом, ливадом и садом, На починку и са трудним радом, Усред зала... песма царовала. Некад било, сад се приповеда Шуми борје поноћно даворје. Милорад М. Петровић