Нова искра

- 200 —

чу се његов кашаљ, нашто он, сав усхићен, лупи длан о длан а остали се слатко насмејаше. У осталом њихово женскиње т. ј. Хришћанке никад со не либе у друштву и радо пристају уз песму муЈикараца. Кад беше време ручку, удружише се све по неколико породица и у необичном расположењу ручаше, а после продужшпе старији да пијуцкају, разговарају и певају, а млађи играју. Игра се на средини те висоравми, а свугде унаоколо у хладовини разастрти су ћилимови на којима су гомилице људи. Хладовина нружа огромна јелова гора. Оро игра на десетак места, јер је много народа, а пред вече се све живо похвата и заигра. Увече тек настаје нраво весеље које траје целе поћи крај огромних ватри, јер није могуће спавати због хладноће (висина Рожна је око 2000 м. над морем). За све време док сам на сабору био (а одох тек другог дана око пре подне) не деси се никакав скандал, а тога ни у Чепелару не видех за време игре. Ово о сабору испричах само с тога што је то знаменити дан тога краја, пошто је велики део Чепеларских становника досољон из Турске, где су им и сада рођаци, те се овом приликом виђају, а и с тога што хтодох представити пријатељско опхођење становника тих крајева. Нека ми је допуштено да представим како Чопеларац путује са својом породицом, рецимо на Рожен. Напред иде мазга а на њој је с обе стране по један празан сандук у коме је пређе био шећор. У сваком сандуку по једно дете од 4—5 година, којему со само врх главе 1шди. Ову мазгу гони сељак, дечји отац, који је такође на мазги, а за њим трећа мазга на којој је мајка дечја са разапотим амрелом. Децу мећу и у копгеве, па ако је једно дете теже, онда се у онај други кош, у којему је мање дете, метне камен да би се равнотежа створила. Ако су пак деца већа, онда јашу по два на мазги.

Оро и ношња у Чепелару. Сваког празника од 4 сата по подно почиње оро у Чепелару. Не видех нигде толико радости за игром као ту. Ама три дана се женскадија спрема за ово. На реци пуно девојака: перу рубл,е, суше га, носе кући и дотерују за оро које ће бити, као и обично, прве недеље или празника. Иде се терзији, наручује се, зајми се, трампи со и сво се чини само да би цура у ору лепша била. Не труди се толико, девојко, та ти си довољно лена и у своме обичном оделу. Ти си тако лепа да би ти многа варошка лепотица позавидела! Недеља јо. Ове поранило па иде у цркву. Служба лети већ у 8 часова свршава, али је црква ипак била пуна. У селу су две цркве а .један свештеиик, те једне недељо служи литургију у једној а друге у другој цркви. Свештенук ,је стар и ретко се виђа, али је веома ноштован. Женскиње има у цркви своје одељење које је ограђено дрвеиом решетком, али оно стоји и доле са мушкима. После службе која је, Боже опрости, због грчког повања врло монотона и досадна, сви узимају наоору; жене одлазо својим кућама, а људи иду у кавану да пију каву, читају новине и разговарају. После подно, обично око 4 часа нађе со у кавани по неколико момака и по неколико гајдаша. Ту најпро

Л. К оен

попију по коју , па оида сви са гајдашима

на оро.

Дакле они први и почињу оро, а мало по мало па ето и девојака: нека са братом, нека са мајком или са ма ким из породицо. Старији људи поседају около ора одвојено од женскиња, које на другом крају стоји, и посматра. Вабе чуче на капијама, млађе жене или играју или стоје у гомилама и гледају. Деца мушка играју се по прашини у ору или ван њега, а женска сва играју хватајући се на крај ора, те тако право једну скалу која се обично свршава каквом малом дурицом која је тек проходала. Мушки се хватају само до мушких а женске до женских, али рођак се може хватати до своје рођаке и вереник до веренице. Од како се ночне игра, па док се не сврши, само је једно коло, а коловођи се мењају. Гајдаши, један или двојица, свирају какву игру и по-

нове је неколико пута, а за то време оро бурно игра. Чим гајдаши почну да свирају какав уметак без темпа, одмах сви играчи почну да ходе боз одређоног ритма; неки се само опусте док обришу зној, неки нрестају да играју а други се хватају. Кад су се тако одморили минут два одајући у колу, гајдаши, који и иначе нису престајали да свирају, почињу опет исту игру или и другу, и ионово настаје живо играње. Кад један коловођ мисли да је доста водио коло, пушта се уступајући своје место ономе до себе. Коло продужује своју шетњу, играчи и играчице бришу зној, неки се пуштају неки се хватају, а пређашњи коловођ уђе у коло, вадн кесу и даје бакшиш гајдашу спуштајући му новац на гајде. Гајдаш једном руком узима новац а другом држн гајде и свира свој „прелудиум". Ово се понавља докле год оро траје т. ј. до увече. Коло је њихово увек воома живо. Коловођ силно вуче и на један мах стане, повуче цело коло нагло за