Нова искра

— 199 —

Фр. Навлчцп Римски трг

две мазге а толико и крава. Овце и козе су им у планиин бо појатама а код куКе гаје кокоши, гуеке, иатке и ћурке. Свиња има врло ретко. У реци нема н« риба ни ракова, а каква је клииа види се и ио томе гато је на ир. змија велика реткост. Занимање и живот у Чепелару. Осим главног обделавања ражи и лана свакоме је домаћину дужност да довољно сиабде храном и своју мазгу и краву, те из тога разлога огромну пажњу полажу на ливаде. Милина је погледати почетком месеца јула како се шарене ливаде поред роке испод Сивкасте Махале вредним радницима мугаким и женским, хригаћанима и мухамеданцима. Њихова живописиа одела доприносе јога вигае овоме гааренилу. Мугаки косе, жене преврћу иокогаену траву, тамо товаре мазгу са већ осушеним сеном које иосе кући. У то време много страхују од кигае да им не би сено у влази иструхиуло, јер немати еена за стоку горе је него немати хране за укућане. Том приликом мазга се тако сеном натовари да јој се само глава види а сено се чак по земљи вуче. Кад мазга носи сено, с времена на време застане, извије врат, напуни уста сеном којим је натоварена па опет нродужи иут жваћући. Мазгом догопе јелова дрва за гориво и даске са оближњих стругара које носе у Пловдив на нродају. Даске купују од стругара. За добнвени новац купују жито, поврће и све гата гато им у Чепелару не достаје. Кад ожњу жито и осугае, нренесу га мазгама до куће и ту га оставе у сувоти да га преко зиме туцају. Главна храна Чепелараца је ражен хлеб који је одличан а уз то имају млека, сира, масла, бркањице (сирутка која остаје из млека погато ее масло извади), јаја, овчје месо, пиринач, иасуљ, кромпир, а преко лета

добијају из Пловдива патлиџане, краставце, иапрнке бабуре које једу само као салату уз ракију. Љуте нанрике никако не једу. Вина немају, а у место ракије пију гапиртуље и јеФтино ликере. И ако је ракија чист пгпиритус, ипак се врло радо пије, али ретко се онијају. Салату праве у великнм ђувечима, исеку је кад већ добије дебелу стабљику (КосћзаШ) па јој додају црна или бела лука, паприке бабуре, и све то прелију сирћетом и посоле. Једу као салату и зреле патлиџане или зелене краставце. Признајем да н ја иикада у веку више ракије иисам пио него у Чепелару, а никада ми није била слађа иего тамо. А што човек много једо у Чепелару, то јо просто за причу! Чепеларци су народ весео, сиромашан на ииак богат, јер је потпуно задовољан оиим гато има, а воли своје нланине. Чепеларац је сиромашан, но нашим појмовима, али они мисле да нису сиромашни, јер свака кућа има но једну мазгу или краву а кад то имају гата ће им друго ? Кад буде готов пројектовани насип од Станимаке до Чепелара и од границе, онда ће Чепеларе бити преко лета једно од иајпосећенијих места у Родонима, а сада, осим тешког иуга до њега, морају иосетиоци да се муче због намирница, јер све морају нз Пловдива да набављају, пошто Чепеларе једва има и онолико колико њему треба. Чепеларци су у сваком иогледу веома питом свет. Такви су нарочито хришћани, па били они мугакн или женски, само су, као што напоменух на једном месту, Помаци више неноверљиви. Чепеларци сви од реда, па чак и деца, поздрављају кад прођу. Упитага ли гатогод, слободио ће ти одговорити. У другатву се увек пристојно и слободно држе, како мугаки тако и жеиски. Између господе и сељака односи су врло пријатељски: радо се друже, разговарају и веселе. Једном преко лста сабор је на Рожну, на граници турско -бугарској. Тај еабор траје три дана и за сва три дана граница је отворена. Силан ее свет слегне како из околних места турских тако и из бугарских. Том приликом згрне се до 5—6 хиљада дугаа и то је најлепша прилика да со састану они из Турске и ови из Бугарско, да се упитају за здравље, за прилике, а и да се нровеселе. Ту има и велики број учитеља, свештеиика, официра, проФесора; а овом приликом беху ту јога и три нроФесора универзитета Софијског са неколико својпх учеинка. Том нриликом увидех питомину тих људи, видех са коликом се радогаћу гледе и поздрављају међу собом, видех како око неког нроФесора седи маса сељака, жена и људи, а он их о свему и свачему пита, а највише о приликама оних у Турској. Стотииа јо таквих гомилица и ту се није ракија а нарочито она из Турске која је још жешћи гапиритус. Ту се прича и пева целога дана. Тамо у хладу у гомилици свира гајдага, а сви певају уз гајде. Тамо око мога колеге тако се исто скупило доста свота, јер је он понео Фоногра® пе би ли му који Помак што отпевао, а он да ухвати на иосле забележи. Ту стојим и ја и носматрам она весела лица око ФОнограФа. Један човек отпова, а после слугааше како Фоногра® све понови. Његова жона бегае силно очарана овим н кад њен муж хтеде другу песму да пева, жена седе крај њега, обгрли га једном руком и певаше с њим заједно у левак. Други један певач Помак, који се усред певања закашљао, опомињагае остале да слугаају кад ФонограФ понавља и кад би близу опог моста а оп тек викну „Пази, слушај!" и