Нова искра

— 204 —

редио да убпју оца Смиљанина, тпто ови и учинише. Смпљана је тек после годину дана сазнала о овоме. Смиљани нпје забрањиваио да чини милостињу и да у пркву тпаље тамњан и свеће, што је она сваког празника до смрти чинила. Мој повратак преко Станимаке. Имало би се много штошта писати о овим плапинама и њиховим стаповницима, али то ће учинити позванији од мене Ја пак што ово писах учиних успомене ради на овај дивни крај и да бих се колико-талико одужио својим пријатељима и познаницима који мо за све време мога боравка братски предусреташе. Нека им је од срца хвала! Време протиче а ја морам да се враћам. Мој ће ме колега испратити до Пловдива, као што ме је и дочекао. Путоваћемо до Хвојна истим путем, а одатле све дуж Чепеларске Реке преко Станимаке па у Пловдив. Уочи ноласка спремисмо све што је за иут потребно. Са пријатељима проведосмо до неко доба ноћи, а у јутру 1. августа око 6. часова у име Божје кретосмо. Многи пријатељи и иознаници изиђоше и испратише нас до па крај сола где и Фотогра® чекаше да сними наш караван. Кад и то би, опростисмо се и нродужисмо нут, нас тројица на мазгама а кириџије пешице. У Хвојну ручасмо код познаника воденичара чија је воденица и ваљавица на средини између Хвојна и Павелског, на Чепеларској Реци. Око једног сата продужисмо пут и то сад све реком. Том приликом видех мали делић (око пола километра) пројектованог насипа. Тај делић беше потпуно готов и беше ми збиља жао гато цео пут не бешо такав. Ја нећу више описивати тешкоће пута да не бих тиме био досадан, али могу рећи да је пут много гори, заморнији и опаснији него што је био до сада. Такав је све до манастира Бачкова. Путем смо прошли поред Нареченске Бање, Наречен-Села, поред два бедна хана усамљена у планини као у пустињи, Вачковског Манастира, Бачкова, Асенова Града и Станимаке. Нареченска Бања је место са две-три обичие кућице и са једним купатилом од слабе грађе и дасака. Вода је топла и сумпоровита. Кад буде насип готов и значај ове бање биће већи. Село Нареченје доста велико, али врло сиромашио. Читав сат даље од тог села наиђосмо на два хана, путничке каване, у сваком погледу тако бедне да сличних у веку не видех. У њима осим млека и хлеба иишта не можеш добити а тако су усамљени да јо страшпо у њима заноћити. Од овог места поче већ и да се смркава. На путу наилажасмо још само на пећп у којима се поче креч за прављење насипа који се у том крају у велико ради. Страна којом ми иђасмо беше мрачна а супротна беше месецом обасјана. Око 10 сатн увече стигосмо у Бачковски Манастир и то опет неким најпречим иутем да сам ја готово као луд пузио у страху ио мраку уз брдо, ироклињући све преке цутеве у свету. То беше најстрашнији тренутак у моме веку, па чак страшнији и од оиога када сам се као дечко у Моравп давио. Свсст ме готово издаде. Назад пе могу, напред не могу, јер беше тако страшно да ноге клизаху наниже. Окренути се нисам смео, јер бих у бездан, те милећи и рукама и ногама једва со испех. Преда мном се указиваху огромпо зидине а вода са свих страна дивио жубораше. Сав задувап застадох да одахнем и да пре-

бацим колеги што ме не води главним путем, ма још целу ноћ до манастира путовали. Али моја љутња убрзо прође, јер у полутами спазих тросиратно огромно здање којо више личаше на какав град него ли на манастирски конак. Из једног зида падаше вода и отицаше даље све озиданим олучићима. Куцнусмо на велика врата и кад се казасмо — отворише нам. То је најлепши и најбогатији манастир у целој Бугарској. Стар је 900—1000 год. Задужбина је по свој прилици Цара Асена или Алексија Комнена. До пре 5 година био је у грчким рукама, а од тада нређе Бугарима. Кажу да су сви историјски дукументи из овог манастира покрадени или упропашћени од Грка. Ја се даље и не упуштам у његову прошлост, већ хитам да лепо вечерам и пијем одлично манастирско вино, па да спавам. Али опет, ма да имађасмо лепу собу и постељу, не могасмо спавати читаве ноћи због проклетих бува. Но кад устадох, бејах очаран свим тпто видех. Двориште поплочано и просечено неколиким каналићима којима стално жубори планинска вода што је спроведена испод самих зграда. Са свих страпа је конак а у средини дивна црква, сва од камена, из које с једне стране бије на два чепа јака вода. Одмах преко од чесме, у црквеном зиду паправљене, друга је чесма у самом конаку. Али још је ленши изглед кад изиђосмо из манастира и кад бацих поглед на околину манастирску. Са свију страна јо манастирски виноград, а даље се уздижу камените стене обрасле гором. С друге стране од манастира је Чепеларска Река, а на њој величаиствен Вачковски мост. Пород све хвале овог ремекдела једиог сељака предузимача, ипак је овај камени мост баш овога лета напрснуо, јер Чепеларској Реци тешко је угодити. Одмах стотину метара ниже манастира велики је водопад од десетак метара висине, мало даље од водопада романтична механа. Овај крај заиста је прави рај и цар Асен није имао ни мало рђав укус. Ја мислим да сам овде видео оно што је најлепше у Бугарској, а што је природа, удружена са умом човечјим, могла дати. Кад смо продужили пут, који је одавдс до Станимаке удошен и за кола, сратосмо чонор мазги које Вачковчани гоњаху на пашу. Од манастира па до Станимаке пут је такође романтичан, али са више иитомине. Бачково је волико и дивно село. После два сата путовања дођосмо на Асенов Град, од кога је најбоље очувана Асенова Црква. Колега ме мољаше да идемо у цркву која, изгледа, само што се није сурвала у бездаи, јер је на таквој каменој чуци. Ја не хтодох, ма да ми беше жао што то не учиних. Али, право да кажем, нисам смео да се пењем иа тај чвор од стена. Црква се види п из Стаиимаке и иотнуио је очувана. Одмах после преласка била, на коме је с једне стране Асенов Град, пуче пред нашим очима Станимака и Марица у даљиии са својом огромном равницом. Станимака је на самом уласку у Родопске висије и може се речи да је један део већ у клисури а други у равници. 'Го је град са 14 хиљада душа већином Грка. Главно је занимање вииоградарство и свиларство. Град је прљав, са узаним улицама, али са ванредном околином и тто леиоти и по плодовитости. Сва је околина Станимаке начичкана виноградима који се у равници протежу по читав сат, а по виноградима је небројено дудових дрвета која су сасечена да би при врху цустила лено гране са широким липтћем за исхрану свилених буба.