Нова искра

— 220 —

Тељегин („Уја-Ван>а") - у којом се ои одличпо намаекује — тако је симпатичан, толико топал и савршен, да би га човек, ради ове једине улоге, већ уврстио међу ирве глумце. Артем је глумац, од ирве појаве постаје љубимац публике. — Кад је руско друштво полазило из Прага, даме су просто обасу !е цвећем Артема, и није могао доста да напружа руке, ни да се довољно испотиисује на све АпзЈсћЈв-карте, које су му са свих страпа додавали. Његов Глумац („На дну") остаће нам свима са свога нластичног израза, са оне дубоке трагике, незабораваи, остаће у памоти да нас вазда учи како треба играти. И такви су они сви, од првог до последњог, сви се приљубили јодно уз друго, и гледе у једап циљ, у једаи идеал: уметност. Оно што их чиии великима, то је несравњен склад, бсспримерна међусобна хармонија и у игри и у животу; све њих сиаја љубав, велика љубав, ирема нравој уметпости, и они не маре за друго, не воде

бригу нн о чему, л,о о својој уметности, која баш том љубављу постаје пенадмашна, и која их усроћава. Отуда у њих нема разлике у подели улога, и највећи глумац нгра најмању партију, ако је за, то згода и потреба. Сви оии, од првог глумца до послодњег техничког радника, нодједнако суделују у стварању овога великог уметничког дола, сви огги доприпосе да се још впше узвиси глоријола силнога руског духа. А ми, који смо у почетку умотничког развијања, и који ипак тако радо упиремо очи на запад, духу нашем и туђ и удаљен, ваља да се тргномо, да со обрнемо овом свежем извору, овој новој уметничкој путањи, њомо да пођемо, од ње да се учимо. Дух руске уметпости нека задахне и нас, дух нама тако сродан и близак, дух који је велик и крепосан и који живот даје. Праг. П. ^ОЉЕВИЦ

Диетићи (ПЕСМЕ У Г1РОЗН, ПРЦЧИЦЕ, НМПРЕСН^Е)

О^Г)

Душини ђердани XXI.

К

аЈИте се, док пмате дана, Док је доба, дјецо, ка.јито со; Кајите се, док није позвана Душа к оном, који небом тресе; Кајито со, јер земаљског стана Тпјек измиче бјегућ, кајите со; Кајите се, јербо зора рана Наћ ће многог, куд за вазда гро се, Кајите се!... Ив. Мажуранић ХХТ1 Од свог мораш зазирати гласа Ако желиш достојит' се раја; Трпјет мораш до самртног часа, Ма трпљењу и по било краја. Ј. Илић XXIII Срећа има крила, а ти имаш очи, Па, како је видиш, а ти за њом скочи. Љ. Г1. Ненадовић XXIV Грехота је да се кавез За сивога орла плете;

Зрак ТЈог даде орловима ' Да слободни у њем лете.

XXV Свјетлост је мила Слободо др/га; Мраку су јатак Гопство и туга.

Никола

Ј. Сундечић

XXVI Ко ће узет наше славе Док су наше здраво главе? Нико други, ни Бог нећо, Кад слобода наша креће. Петар II Петровић-Његош XXVII Широм свијета, брате драги, Пуно трња наћ' ћеш путе; А крај пута вребају те Засједиице, змије љуто. Август Шеноа XXVIII ПТта је живот? — Часовно примпрје Мећ силама бореће нриродо, Цвијеће зелено, пебеско лепирје. Медо Пуцић