Нова искра

— 194 —

„Хм, може бити, ја но зпам. — Звао те, ваљда, ћата због пореза. — У осталом, лако ћемо за то. Можеш ти и сутра доћи, братићу... Видећемо већ!..." Председник поиово иогледа у кмета и очима га упита, показујући на Гаврила. Кмет се накашља и потврди главом. „Овај... кажем ти... то ће ћата већ сутра урадити. Он и онако данас није овде... Него знаш, рођени мој!... Да ти нас нешто послушаш. — Видиш, Отојче оде у град, а овде нема никога..." Гаврило је ћутао. „Слушај.... хм.... баш нека буде!.... Ено видиш тамо!...." и он му показа руком ансану — „Има неко жепско чељаде.... Довели су је синоћ у сами мрак, иа знаш, братићу мој, то тако иде — треба је даље спровести... А ето, видиш, пикога нема.... Ваш добро што си дошао! Жожеш и ти то учинити..." Гаврило се почеша иза уха. „Али како ћу?... Прост сам ја; не разумем му ту мпого.... А после, чека ме и посао у Управи..." „Хм, јест! — Него ја ћу већ отићи горе и рећи... Внаш, братићу мој, Гаврило, што си управо ти ту. Видиш то јо женска страна, а овај — шта мислиш ти, кмоте, зар није тако?" — кмет махну главом у повлад. „Дакле, женска страна као што ти кажеш, а знаш већ наши какви су.... Учиниће штогод... па и ту да одговарам... Него ти, рођени мој, полако с њом... Видиш, и сам дан — красота Вожја! Ваш да човек прохода... тако, тако!... Све полако с њом... Ево ти овде акта!" — Он извади из џепа неку пресавијену, прљаву хартију и пружи је Гаврилу. — „До 0. знаш... нијо далеко. Само полако, рођени, и она носи душу, а уморнаје много..." Он нриђе апсани и викну унутра. На прагу се показа нека млада женска прилика, на први поглед ни лепа ни ружна. На себи је имала шарену цицану хаљину, овде онде прихваћену разнобојним концима; на ногама старе, прљаве циполе, а главу беше умотала у неку белу вунену мараму. Гаврило погледа у непознато женско лице и при њезину бедном изгледу и уморним очима њему се тако сажали, да окрете главу у страну. Девојка га је гледала мрзовољно и тромо, лупкајући ресе на марами и стајући с ноге на ногу. Очовидно, беше јој доеадна сва та ироцедура која се и овде морала поновити ваљда већ по десети пут. „Сад иди, рођени мој!... Као што сам ти казао: све полако.... Немој да журиш... стићи ћеш..." И председник са кметом врати се у судннцу, а Гаврило пође кроз село. Докле год су ишли кроз село, Гаврило се ни једном не окрете да је погледа. Оним истим одмереним кораком, лагано и не журећи, ишао је он пред њом час по глодајући у тамну гору, којој се све више приближаваху. Кад беху воћ прилично одмакли од села, Гаврило застаде.

„Виће да си уморна?" упита је он. „Јесам!" одговори му она кротко. „Јест, јест!.... Не може женско толико поднети као ми. Видиш мено... ја сам у стању цео дап ићи и ни један дамар да нозна... Али код вас је то друкше. Него да се одморимо." Они се снустише на меку траву у подножју саме шуме. Из њене унутрашњости било је пријатним зеленилом и свеже мирисало на расцветалу брекињу. Ту у близини неки кос извијао је своје јутрење мелодије захвалиости и пободо светлога дана над ноћи. А нред њима нростирале се зелене ливаде са својом ииском, меком травом, обливоне бисером хиљада сјајних капљица. Доле пак у нространој равиици лежало је село са многим воћњацима и ниским кућама, из чијих се димњака извијали густи стубови сивога дима и губили у бескрајности небескога плаветнила. „Далоко, далеко одавде. Видиш опа брда тамо?" и опа му руком ноказа тамне силуете високих гора, што се једва назираху у јутроњој магли, — ,/Гамо је моје село!...." „Далеко!.... А како си дошла овамо?" „Тако!... Сама сам — немам никога." „Никога?..." Она климну главом. „А како ти је имо?" „Анушка." Гаврило је крадом посматрао ово иопознато жонско лице. Она беше скинула мараму са главе и њему се указа прилично лепушкаста глава са замршеиом и неочешљаном црном косом, са ниским туним челом и два велика крупна ока, чији се поглед уморно губио у даљини сивих брегова. Прилично оштар иос са танким, финим крилима, која су нервозно дрхтала; пуна, румона, пожудна уста са страсно одсеченом доњом усном као и дубоки модри колути исиод леиих и сјајних очију беху очевидно знак њене слабости и неопирања према мушкој страни. „Тешко је живети тако сам на свету", — отиоче Гаврило — „без свога огњишта и породице.... И ја тако исто немам никога." „Зар ти ниси ожењен?" упита Анушка. Гаврило махну главом. „Не, нисам!... Онда кад јо тробало учинити, у моно не беше воље. А после... тхе... године тако пролазе... остари се. Пре ного што се човек окреие, старост је ту..." „Вива то тако код људи." „Је ли ?" Он се беше погнуо и, метнувши руке иа колена, зари главу у дланове. Анушка је посматрала његова широка, пресавијеиа леђа и снажни, погнути врат, покривен густом смеђом косом и непгго топло разливаше се у њој као да све жиле сишу млако, слатко млеко. „За цело ти је жао?" упита она видевши га тако ћутљива. „Ах, слушај мој драги, остави то! Веруј да немаш за чим жалити."