Нова искра

- 193 -

Број 7. Београд, јула 1906. Год. VIII.

„Нова Искра" излази сваког месеца. Цена: на годину 16, по год. 8, четврт год. 4 динара; ван Србије: на год. 10 Фор. или 20 динара у злату. ГГретплата и све гато се тиче администрације птаље се Р. Ј. ОдавиЉу, власнику и уреднику „Нове Искре", Капетан-Мишина улица, бр. 8. Рукописи се не враћају; накнадно тражење поједипих бројева извршује се само у року од два месеца. После тога рока бројеви се могу добити само за откупну цену. —

Г а в

ТШрШ прилско јутро. Јутро чисто и лепо као { ЖШШЖ оно дете које со са оемехом пробуди У колевци. Оунце тек што се помолило и његов пурпурни пожар пали бесд|р| крајно нлаветнило источнога неба. Ваздух је Ш мек и топао; у целој околици нешто лако и јјг светло — пролећње. Из земље, црне и троI шне, избија нови живот, осећа се њено дисање, развијају се нове снаге и сокови. А све је испуњено балзамским мирисом обилнога, у најФинијим тоновима боја планинскога цвећа. Узаном, ви.југавом путањом што-ее одваја од мирне и простране шуме, доле у правцу према селу, ишао је шумски радник Гаврило. Његова је кућица ту уза саму шуму; мала, скромна и проста кровињара, да се једва може стати право у њој. — Гаврило је ишао лагано и одмерено својим тешким корацима кроз њиве и ливаде. Ноге су се нечујно губиле у мекој, мирисној трави, и влажиа роса хватала се и мокрила његову обућу. Са његова ситна, рошава лица сјала су два мала, безбојна ока, а цела Фигура кретала се у овој јутрењој свежини све даље као по каквом такту, мирно и без журбе. И у цело.ј тој појави са олињалом старом шубаром и похабаним и подераним чакширама беше нешто тихо

и л о и мирно, по готову ропско, што више опомиње на безбрижно дете него на одрасла, зрела човека, на чије се чело већ навукла прва бора јада и невоље. Његове дебеле, велике усне беху отворене и развучене у детињски — самим собом задовољни осмех; изгледало је, као да он на самом себи осећа неку радост као дете које је још задовољно својом играчком; као да се све у њему радовало: и овом сунцу што тако топло сија на тешку земљу, и тој земљи што тако силно дигае својим новим животом, и свима оним многобројним посленицима, што га стижу и сусрећу, хитајући са својим воловима и плуговима својим њивама. Гаврило се спусти општинској судници. У њој не беше никога осим старога пандура Стојчета, који тек што беше метнуо о врат велику кожну торбу спреман да пође у град за пошту. Председник са кметоМ изиђе из суднице и заустави се у прљаву, непочишћену ходнику, нуном прашине, струготина и иверја од скоро сечених дрва. Они су тихо разговарали међу собом, осврћући се час по на апсанска врата која беху широм отворена и кроз која се унутра видела нека женска прилика. Гаврило приђе и назва им Вога. „Звали сте ме?" упита он. Председиик погледа у кмета и смагну раменима.