Нова искра

— 196 —

Гаврило је погледа са питањеи у очииа. „Кажем ти, немаш за чим жалити. Ииак је боље тако.... нема се бар обавеза према другом лицу. Везати себе вечито, Бог зна још с каквом иесрећом. Али тако... слободно као птица у гори... Данас овде, а сутра... но то је већ у Божјим рукама..." „Како? — Теби се зар то допада?" „А зашто да не?... Вар има што боље кего припадати само себи; никоме не одговарати за оно што ти душа зажели него само Богу ? Ај, чујош ли, кад бих знала да ћу за туђим плотом скапати, ипак се не бих оставила. Олатко је то кад душа зажели, а ти јој жељу испуншн.... А веруј ми, и ја нознајем нешто од света: била сам свугде... И свугде су једне исте прилике, јер њих људи стварају, а тежња је .свију људи да свој живот угодно проведу.... Шта знам ја, кад ће гром ударити?.... Зашто не провести онда један дан пун сунчеве оветлости и топлоте?... Не, зар ти не миолиш тако?... И онда погледаш а цео широки свет стоји пред тобом отворен, све ти ое радује, сво те ноздравља, и душа и срце пуни чежње... а ти? — стојиш као грмаљ пред свим тим и не умеш узети оно што ти припада!... Но, разумеш ли, ја из живота црпем обема рукама оно што је моје, за чим душа жедни.... иначе, како би све било глупо, празно, отужно..." Она је говорила лагано, равномерно и само необични сја.ј њених крупних очију издавао је њено узбуђење. Гаврило беше подигао главу и не трепћући, отворении устима слушао је тај дубоки глас, сву ту бујицу иногих, за њега неразуиљивих речи, у ко.јима је лежала нека извесна сила која му је срце стезала. „Не, шта оиа говори?!" мислио је он у себи и ни једне речи не могаше наћи, којом би и порекао њено тврђење. И ако његова проета глава није могла да ухвати само тежиште њена говора, он је ипак са чуђењем посматрао ту женску што тако силно брани свој пропали живот. „Може бити да у томе има истине што ти говориш", роче он најзад полако, „али... не знам... мени се чини, тако се не сме мислити; зло је у таквим мислима...." „Како то?.... Ах, какав си ти то мудрица!... Вло? — Али цео свет управља се по том злу и ни један човек не прави од тога што.... Не-о! — Слугаај, мој драги... Како се оно зваше? Аха, Гаврило! Дакло Гаврило, нема ту зла; или ако бага хоћега да је то негато рђаво.... ја мислим, боље је ипак бити у том злу, живети и дисати с њим, него седети тако скргатених руку и пустити живот покрај себе... Овет тако и тако неће постати бољи..." „А за гато — загато су те ироторали?" упита он. „Загато?... То бих и ја хтела знати! Нисам била за тамо — и мир! Тако бар кажу... Волела сам људе!..." Гаврило је погледа рагаиреним очима. „Не, бага се она шали са мном !" — „Зар и ту има греха, ако ко воли људе ?..,"

„Ах, какав си ти!... Глуиост! — Ја ћу већ саиа са овојии гресииа изићн на крај.... Али није то што ти мислиш. — Ја сам волела људе на свој начин... Внаш, као женска страна!...." Гаврило обори главу. Он никако није могао схватити сав тај говор који му је од самог ночетка био неразумљив, и ма да не осећаше нигата што би непосредно вређало његову унутрагањост, ипак, чујући њен глас, осећао се иекако нолагодно. Хтео је на сваки начин прекинути тај говор, али није знао како ћо ночети. „Видиш ону кућу таио!" и рукои јој показа Управу: „Онде ја радии." „Тако!... А шта радиш?.... Ва цело гору сечеш?" „Ах, много посла има ту. Од рана јутра до мркло ноћи... Али иије тешко, веруј ми; слатко јо тамо радити... Видиш ову густу гору? Цео живот свој могао бих ја у њој провести. Кажем ти. Кад изјутра рано оживи свако дрво, свака травка; кад се заори силна несма од стотине ситних тица; кад ирижегно нодневно сунце, а у њој тако слатка хладовина; или у вече, кад се све умири, кад птице нрестану, кад гране заћуте и само тегаке круне загауморо — игаао бих по њој гласно певајући." „И дозвао какву вилу да ти на сусрет изиђе.... Остави то, мој Гаврило!... Ја ти морам јога гатогод о себи рећи. Тегако ми је ћутати, јер ми је на дугаи нуно туге. А лакгае је човоку кад се бар коме изјада... Видига како мо гоне, као пренлагаена зоца дивљи керови... И уз то кажу: тако је но закону! г Баво нека зна те њихове закоие; тиме се само сво дубље тоно. Јер, веруј Гаврило, иема судије изван Бога; он је једини и највећи судија,!... Све остало — то је..." она љутито махну руком. „Не тужи се, Анушка!" покуша Гаврило да је утеши. „Ниси само ти на овоме свету...." „Ја се не тужим. А и зашто? Ја саио сажаљевам себе и своју младост, своју срећу и свој живот, што је све тако стрмо пошло. И то је све. Човек хоће корак напред и од једанпут — бум, већ је у ироцепу." „Опет ти кажем: тако се не сме мислити. Ја тако верујем у Бога; и ако ко падне, он је ту и неће оставити јадника да лежи...." „Нека то будо утеха, Гаврило, — утеха и нада; оне су обе чврсто и жилаве, али са мном је другојаче. Ни паре кргаене ја вигае не бих дала за њих. — Слугаај, хоћу све да ти кажем. Можега мислити о мени како хоћега; али једно само знај, у сваке ствари треба и наличје посматрати. Ако неко и пође прљавом стазом, треба помислити, ко га је на њу одгурнуо. Иначе се право не може судити. А свакако никоме није од користи да човек, који је једном поклизиуо, и даље живи у понижењу.... Не? — Онда, у она доба, била сам млада довојка, тако лепа и тако чиста, тако здрава и румена као свежа трегања. Погато сам рано остала без својих, службом сам се издржавала. И тада, свакога бих онога, чини ми се, убила који би само покугаао да ми гато