Нова искра

— 197 —

II. Радоњић

Иларион Руварац

год учини. Била еам код некога етаријег гоеподина. Познавао ме је и имао је страха од мене. И онда, једнога дана, опи ме... Било је свршено са мном. Шакала сам и жалила себе; жалила сам и своју младост и своју леиоту.... Тада је пошло низ брдо; нисам могла натраг. Било ми је свеједно. Само имала сам то задовољство да своју несрећу осветим. И тако сам живела у несрећи и у таквом уживању. Најзад, била сам код неког веома веллког господина. Боже, Господе мој, гата све ту није било! Госпођа његова стајала је врло блиско његову пријатељу, а сестра њена одлазила јо у винограде неком оФициру. А господин, знаш већ! Што су оне радиле, и ја сам учинила.... Све дотле док госпођа... а онда — морала сам на улицу, међу људе, без игде ичега. Дотерах дотле, да ме као скитницу протерају Свему сам ја била крива, ја мали црв који никоме није сметао и који је морао живети, а нико и не погледа на змију у оној кућн, која је такав отров просипала.... То тако бива, елабији испаштају за све... У осталом, шта те се то тиче ?...." Она ућута; али се Гаврило не помаче с места. Погнутих колена, са главом наслоњепом на руке, он је и даље седео непомично и очима се укивао на траву испред себе. Нешто болно, милостиво, саосећајно одвајало се у дубини његових груди, пело се тако на више стежући га као кљештима; у сухом грлу и у носу га заголица нешто љуто и оштро. „Вашто мора да је живот тако тежак, кад је у њему све тако просто?" Он подиже лагано своју главу и угледа нрво Анушкиие крупне груди испод танке блузе; високи, бели врат са увојцима замршене косе и цело лице са стиснутим усницама и

затвореним очима. А кад их она поново отвори, одвојише се испод њених дугачких трепавица две велике тешке сузе. „Ти плачеш, Анушка?" „А шта могу друго? После свега, то још једино остаје." „Анушка, хајдемо к мени !" „К теби? Шта ћу ја код тебе?" „Хајде, Анушка. У мојој кућици бпће хлеба за обадвоје." Она не рече ништа. Лагано устаде са меке траве и подижући завежљај својих ствари, кроз густу гауму упути се за Гаврилом. * * * Било је после неколико недеља. На сниском камену нспред своје куће седео је Гаврило. Главу бегае наслонио на своје јаке, жилаве руке и тужним погледом посматрао густу траву пред собом. Поред њега стајала је Анушка са оним истим малим завежљајем, са изгубљеним погледом у сиву даљину. Беше нешто тако свачапо и тихо у целој околини у овом тренутку, где се дан постепено губио и сјајно мајско вече наступало у своја права. Више кућице простирала се широка, шнрока, непрегледна гора са својим високим сивим стаблима, која би овда онда тешко и уморно загауморила својим тегаким и тужним крунама. Сунчевп зраци својим широким млазевима сјајно су осветљавали високе врхове тампога дрвећа и крадући се кроз гаироке гране допирали до земље бледи и ослабљени. Све уоколо било је тако светло и мирно као и само предвечерје, све се одмарало у спокојном прохладу пролећње вечери; све је још живело и дисало, готово да на први трепут одахне у миру и спокојству топле и светле ноћи! „Па збогом, Гаврило, за увек збогом, јер се у животу никада вигае нећемо срести!" отпоче Анушка. „Ја идем далеко, далеко одавде, да се никад вигае не повратим. За све ти хвала, добри Гаврило! За сву доброту, за сву љубав и благост!.... Ти си био тако добар прома мени.... Од срца ће ми бити жао ако сам ти гато криво учинила; ти си бар гато боље заслужио; учинио си за ме све гато си могао.... Хај, да сам те нешто раиије познала! Еуд бих с тобом била!.... Алп овако не иде, голубићу мој. Јеси ли видео сокола, како у даљину јури? Магла га мами и крај непознати...." „Не разумем те!" рече Гаврило и затресе главом. „Нема ти ту ништа неразумљиво!" рече Анушка и уздахну. „Са свим је просто. Или зар ми можеш показати штогод у животу што би за сва времена било стално и непоколебљиво; нађи ми ма што трајно. Нема, нећеш наћи!.... Нпшта у животу није чврсто и јако.... све је променљиво као и душа човечја.... Покушала сам; сва воља била је ту; све мисли хтеле су то.... Узалуд! — Тамо, тамо за она брда, у ону сиву даљину, у крај мили и љубљени.... тамо хоћу.... То се упило у душу