Нова искра

— 236 —

Грофица Гема. —- Она је Јунона овом приликом, а обукла је хаљину, која се прелипа, чија кадифа ванредно личи на пауново перје. Трећи дворанин. — Кнез Просперо јој је за цело саветовао да избере такву хаљину. II. ПОЈАВА Исти; пети дворанин. помеша се у групу, са чашом у руци, а обучен као Бахус. Гласно се смеје. Пети дворанин. — Ха, ха, ха! Бојим се да сам своју улогу узео и сувише озбиљно. Грофица Гема. — То сви виде, пријатељу. Пети дворанин. — Али што се Кнез Просперо разуме у винима, прави је вештак у том. А великодушан, он га не чува само за своје уживање. Његове се чаше пресипају. Што се, пак, мене тиче, ја сам се обилато, врло обилато, користио његовим доброчинством. Други дворанин. — То не треба нарочито доказивати, драги мој. Пети дворанин. — А сад... Ја нисам пијан, верујте ми, ја нисам пијан, само ми је срце веселије но обично. (Он одлази посркуки.) Грофица Гема (довикујући му). — Срећан пут ! III. ПОЈАВА Исти. Позади, маркеза Виоланте улази полако. Трећи дворанин (ооталима). — Ево маркезе Виоланте! Други дворанин. — Како изгледа невесела! Први дворанин. •— За цело несрећна љубав!... Грофица Гема. — Или може бити... » Други дворанин. — Ћутиге за име Бога, ћугите. Оставите се тих нагађања овде... (Маркеза баци расејан поглед по сали.) Први дворанин. — Она се враћа у салу где се игра. Грофица Гема. — Маркеза Виоланте је лепа. Трећи дворанин. — А била би још лепша, кад би благоизволела осмејкивати се као свака обична жена, коју веселе свечаности. Грофица Гема. — Она је увек замишљена, увек сетна. Други дворанин. — А ипак је млада. Први дворанин. — Је ли увек замишљена као овога вечера? Онда је она заљубљена у некога пажа или у каквога великога господина. Други дворанин. — Е, е! Па да је и заљубљена или љубљена, она не би, нарочито, изгледала тако невесела. Грофица Гема. — Ко зна? Лучи, песник љубимац Кнеза Проспера, зар не каже, да љубав, и ако је подељена, није ништа друго него ткиво од саме туге? Трећи дворанин. — Што се мене тиче, ја видим љубав у бојама мање жалосним.

Други дворанин. — И ја мислим као и Ви. Тако исто као II Ви, отварам врата љубавп само онда, кад ова закуца на њих смејући се. (Велики часовник од абносова дрвета избија једанаест часова. Он има тако дубок глас, да су, од првог ударца, дворани престали говорити између сеое. И сахат избија за време највекега кутања. Дворани и грофица Гема, саслушавши последње откуцаје, згледају се пребледели.) Први дворанин. — Зашто се прекинуора зговор,? Други дворанин. — Не знам. Грофица Гћма. — Због абоносова часовника. Трећи дворанин. — Тако је. Он куца тужније него звоно кад оглашава. Други дворанин (с усиљавањем). — »Звоно кад оглашава...* Не говорите те речи овде. Грофица Гема. — То је необјашњива појава, да, ма како било бурно кретање људи, први ударац сата, који објави абоносов часовник, надвлада сву буку. И свирачи, против своје воље, престану свираги. (Свирка опет почиње усред смеха.) Први дворанин (гледајући кроз отворена врата велике сале). — Свирачи се згледају смејући се. Чини се, као да се заверавају, да их неће више ухватити овај луди страх. Грофица Гема. — То им, ипак, неће сметати, да, и преко своје воље, престану свираги, чим први сат за овим закуца на абоносову часовнику. Први дворанин. — Какво чудо! И најбезбрижнији играчи пребледели су. Са свим су се забринули. Трећи дворанин. — А најстарији гледаоци повлачили су руку преко чела, као што се ради, кад су збуњене мисли. Други дворанин. — Доиста је овај часоиник кобан. Грофица Гема. — Маркеза се враћа. Први дворанин. — И увек тужна... Други дворанин. — И увек сама. IV. ПОЈАВА Исти, маркеза Виоланте. Грофица Гема, маркези. —• Мадоно, Ви изгледате веома забринути. Зар Вам се бал не допада? Маркеза. — Ја мислим о оном, шго се дешава на пољу. Трећи дворанин. — Тако Вам Бога, немојте мисли ги о оном што се дешава на пољу. Маркеза. — Али се о том не може не мислити. Трећи дворанин. — Немојте о гоме говорити. Маркеза. — Од како сам дошла овамо, у овај манастир, који је кнез Просперо у један пут претворио у свој двор и замак, ја мислим само о страхотама, што се тамо доле дешавају. Први дворанин. — А зашто го? Ми им ништа не можемо помоћп.