Нова искра

- 244 -

Доктор се опет замисли. — Да... Али, знате, ново место... А овде доста и вичу. — Вичу? Нисам чуо... На срећу, докторе, ја врло рђаво чујем... — Оп се насмеја. — По неки нут је среКа — не чути. Доктор махинално одговори: — Да. Полудели почепга горњи део носа. — Пушите ли, докторе? упита. — Не. — ТНтста! Баш бих потражио цигарету... — Ви не треба да пушите. Знате... — Ах, да, ја све заборавим. Још се нисам навикнуо... — опет се осмехну полудели. Ћутање. Прозор јо био са решетком довољно честом, али је ипак у собу продирало доста светлости, те није било мрачно, као у болницама, него чак весело и угодпо. — Дивна соба! рече доктор пријатно. — Да, врло весела собица... Нисам очекивао... Ја, знате, никада раније нисам бивао у лудници, и замишљао сам је много... ни по чему овако... а оно ништа... Ако пе буде дуго, ја, шта више... ништа. А ? Полудели испитљиво ногледа одоздо докторове очи, али виде само непрозирну сиву стаклад и брбљаво додаде: — Но, да... да... Разумем... 0 том питати... Оамо, знате, шта ћу вам рећи, докторе? у један мах живахиувши, упита он. — А? Б1та? То је занимљиво! махинално нроговори доктор. — Чим изиђем из болнице, прво ће ми бити да иснребијам ребра свима својим добрим пријатељима, који су ме овде наместили... весело злобно проговори полудели, а његово прилично ружно лице, све у бубуљицама, искриви се. — А зашто? индиФерентно упита доктор. — Зато што су будале!... Ђаво би знао шта је то?... Зашто се пачају у туђе ствари? Оно, на послетку, сасвим је свеједно, али је ипак у слободи веселије... — Мало ли шта... срдито рече доктор. — Ја ништа рђаво писам учинио! — понизно додаде полудели. — Но... неодређено поче доктор. — Не бих ни учинио! брзо га прекиде полудели. — Реците, молим вас, зашто бих ја, па ма ком то било, чинио зла? Да сам какав дивљак или ма какав 'Гит Титић, пего, тако ми Бога, свагда сам био довољно интелигентан да не уживам ни у каквој крађи, убијству. или таком чему. — Болестан човек... поче доктор. Полудели се искоси и дрмну главом од муке и досаде. — 0, Господе!... Болестан!... Ја, у самој ствари, нећу Вас ни уверавати да сам здрав! Свеједно је: ве-

ровали не веровали... Али само, до ђавола, какав сам ја болесник? — Али нисте ни здрави, — пажљиво и уверљиво рече доктор. — По чему? — нервозно упита полудели. Ништа ме не боли, а уз то сам и у врло добром душевном расположењу, што је код мене врло ретко... Ах, докторо, докторе! Доведоше ме у лудницу баш онда када сам извршио сво.ј проналазак! И какав нроиалазак! — А... то је занимљиво, — подижући обрве упита доктор, а оштро му лицо опомињаше иа њушку заинтересованог ловачког пса. — Како да није ! Полудели се одједном засмеја, устаде, приђе прозору и дуго ћутећи гледаше према сунцу. Доктор га је, такође ћутећи, гледао у леђа. — Одмах ћу вам казати, — ночо полудели. окренувши со и прилазећи. Лице му је било необично озбиљно и некако тужно, али због тога ностајаше и нријатно. — Не би требало да со смејето! роче му доктор. — Зар? заипторосова се полудели. — То сам баш и сам опажао... многи су ми и говорили... А ни сам не волим смејање... Он се насмеја. Смејање му беше сухо, дрвепо. — Смејем се, докторе, смјем се врло често... Али нпсам баш 'о том хтео... Видите, од када сам иочео мислити, сталио размишљам о смрти... и врло упорно... — Аха! гласно рече доктор и скиде наочари. Очи као да му постадоше већ тако лспе, да полудели и нехотице ућута. — Бага Вам не доликују наочари! рече доктору. — Е... не... којешта... А зар сто Ви... о том... мислили сте, дакле, врло много о смрти ? похита доктор. То је... врло занимл»иво. — Да, знате... Не могу Вам, унраво, ноновити све о чему сам размингљао и, то јост, што сам осећао... али — није било ни мало лепо. Понеки нут сам илакао ноћу као мало дето, од страха... Све сам замишљао, како ће то бити... како ћу умрети, иструхнути — и како ће ме, напослетку, сасвим нестати... Ама баш сасвим нестати! То је врло тешко, скоро немогућно замислити... Па ипак... тако ће бити! Доктор скупи браду у руку и ућута. — Па, ипак, то пијо ништа... то јест, не с тога што ће човек постати „ништа," него је тешко, жалосно и грозпо и најгрозније у томе што ћу.ја умроти, али и норед тога ипак ће остати резултати мога живота, јер ма како човек био мали — ипак има какве такве резултате свога живота! Да, ето тако, на пример, и ја сам много, врло много страдао и уображавао да је врло значајно што сам био честит или хула првог стенона... и да ће све то бити од неко користи: моје патње, мој ум, моја честитост и подлост, па и моја глупост послужићо будућности, ако ни за што друго, бар за пример...