Нова искра

— 245 —

У онште, како изгледа, ма да сам живео и у великом страху очекивао смрт — ништа то није било мене ради (и ако ја замишљам да јесте), него... ђаво би га знао; јер ни нотомци моји ееће живети само за себе... И, знате, докторе, дошла ми беше до руку једна књижица, у којој иађох једну мисао, која је можо бити и сасвим глупа, али ме је иоразила, тако поразила, да сам је напамет научио... — То је запимљиво, — иромрмља доктор. — Ево је: „Природа је необјашњива, она не мора хитати, јер ће ипак, раније или доцније, доћи и узети своје. Она не зна ништа: ни добро ни зло; не трпи ничега апсолутног, вечпог, ничег непроменљивог. Човек је њено дете... али она није мати само човекова, и у ње нема иретпостављања: све што ствара — ствара за рачун другог; једно руши да би друго наградила, њој су сви једнаки!" — Тако је, — сетно примоти доктор, али се одмах прибра и, мећући наочари, одсечно додаде : — Но, па шта је с тим ? Полудели се засмеја, и смејаше се дуго и доста срдито, а када престаде, рече: — Ништа, сасвим ништа! Ви видите да је та мисао сасвим глупа, толико глупа да у њој управо и нема никакве мисли... Факт јосте, али мисли нома; а ®акт без мисли — права је глуиост. Мисао сам извео ја сам. Природа никако не трпи ништа ансолутно вечно. Нанротив: у ње је све вечно — вечно до досаднасти, до једноликости, до несносности: јер у њо нису вечни Факти, воћ идеја, а идеја јо потка битности; нијо вечно дрво — него пејзаж; није човек — ного човочанство; нису заљубљени — воћ љубав; није генпјо н злочинац него генијалноет и злочинство. Разумете ли ме? — Ра — зумем, — усиљено одговори доктор. — Ето, ја и Ви седимо, и мучимо со мишљу о смрти; а природе се све то ни мало не тиче; ми ћемо лепо, и без икаквих размишљања, помрети... Али су муке нашо вочне, вечна је њихова идеја. Ооломон ,№ 1, који је живео Бог ће знати кад, ужасно се мучио мишљу о смрти; Соломон .№ 2, који ће живети Бог ће га знати кад, такође ће ужасно патити због истих узрока. Кад сам први пут нољубио, пољубио сам пун ноизразне насладе, а када ми се појави вечпо коштан осмејак, сласт првога пољупца проживљаваћо милијони милијона заљубљених, са онаквим истим осећајима... Али ја се, чини ми се, понављам... — Да... — Да. Али, ето тако... У свој овој пакосној замислици има један закључак — колико се он но тиче идеје ного Факта, моне и Вас, а то јо што јо природи „свеједно!" Ми јој, разумете ли, не требамо; идеју „нас" опа ће узети, а што со тиче цаших личности, могла би нас само запљунути! И то је, .ето виднто, после све оне муке коју сам преживео... Ах, стрвино! Пљунем ја на то њено „свеједно!" Није свеједно!...

Полудоли тако гласпо зацика, тако продорно, да доктор, и ако сасвим махинално, примети укоровајући: — Но, ето... јасно се види... — Да сам луд ?... То је питањо... да, нитање... питањцо! Истина, пао сам у магареће узбуђење... раздерао сам се... па ипак... иичога чудног пома у томо. Напротив : чудиовато је што људи, стално размишљајућн о смрти, бојоћп со тог Факта до умног помрчања, само на страху смрти заснивајући сву своју културу — сасвим се приетојно држе према томе питању... разговоре се озбиљно, растуже се моланхолично, нонекад занлачу у рубац и поћуте, па се после опет лате својих послова, нп но чему не реметећи опгати мир... а ја... ја мислим да су баш они лудо или просто будале, кад могу и иред тако чим да буду приетојни!... Доктору јасно изпде пред очи, како јо некада хтео да жестином, неприличном његовим годипама и његовој солидности, лупа главом о зид, да грпзо свој подглавник и да кида власн еа своје главо. Али од тога пома иомоћи! примети озбиљно. Полудоли ућута. — Да... али када си болостан, доће ти да вичеш, а од викања олакшава... — Да ? — Да. — Хм! Али, ипак... — А нема се ни чога стидетп. Употребпо сам своју слободну душу да впчем у иомоћ! Нисам ишао на клање као будала; нисам се обмањивао оним глупостима, којим :1 со обичпо обмањује у овој долини плача... Чудпа ствар! Човек јо по природи — лакај... јер природа... опа је допста вочна, у њој има смисла но мислити о Факту, већ о његовој идеји; али човек... малотрајнији од сваког Факта... костропш со и рад би со представити као да је и њему необично важнија идоја од Факта.... Може се и у нас целог века не казати ни једно љунке речи човоку, а људо, човечапство волоти; а тојо веома красно, воома доброчино у најлеишем смислу речи... А тако и јеете: претварају се човочуљцн, оемојкују се пред својим свемогућим господаром, који их, као овчицо, нљус — пљус ! — а ипак у душама свију њцх сакрила се каква таква надпца, бодна и сићушна, са врапчјим кљунићем, на чак и мањим, много мањим, јор је сваки од нас уверен и зна, да пород оног „Остави со свако наде!" чучи и она лакајска надица: „Даће Бог! Даће Бог! Моћи ће со како му драго!... Виће!" Реч „смиловаће сс" вигае со и но изговара, а из тога со можо видети... — И шта на крају крајева? упита доктор сетно, тарући руке као да му ,јо веома хладно. — На крају крајева, грчо је од најгрчог баш то што сам омрзнуо ту природу! Днови и ноћи размишљао сам: „Ама наћи ће со и над поном попа, проклотнице!" И видите, докторе, ја сам се доста равнодушно понашао према природи, која је ван земље... Јер у њој но разумем ни колико црио испод нокта... То јест, не гато но разумом,