Нова искра

— 24(> —

али ие могу да оеетим... Шта је то, на иример, звезда? Она је еама за еебе, ја сам за себо... Растојање је, мора бити, велико... А ево земаљска природа, којој је потребно да нас, но нечему, љушти као орахе, скидајући нашу, то јест идеју нас... Мислим о свему што је било: како то?... ко има драва да мучи сад и мене, еад неког другог, а после читаве милијоне и тако даље, до бескрајности. Вашто ме је, више од свега, мучила сласт првог пољупца. Ја сам, брате, једном пољубио, само један једини пут.... цмок! цмок!.... и први пољубац, са свом својом лепотом, такав ће и остати: вечан, вечно млад и леп... па и све остало... Али вређа... то је виша увреда... таква увреда да грђе нема!... Доктор га посматраше расејано. - Али се комбинација може поновити! сасвим тупо промрмља доктор. Пљунем ти ја па ту комбинацију! раздера се иолудели у пуно.ј злоби. Вика његова беше тако громка да обојица после ње дуго ћутаху. — ЈПта мислите, докторе, — опет поче полудели тихо и замишљено, кад би Вам у једап мах јавили да наша земља умире... умире са свом својом утробом... и да ће кроз триста година битиготова! „Унд ганц акурат!" — Мијау! Мп, сувременици, дабоме, не бисмо то дочекали... а ипак зар не бисмо осетили неку тугу?... Доктору још не беше сасвим јасна представа свега тога, када полудели настави: — Врло мпоги, у којих се лакајство М1 !сли у крв претворило, који — као оно стари служитељи — не могу да разликују интересе своје од интереса газдиних, који не могу осећати сами себе — тврдили би како доиста осећају... и верујте, истину би говорили... Аја, ја бих се тако, докторо, обрадовао! са неким заносом и загушљиво изговори нолудели. — Тако би се обрадовао ! Чокај, ти! Издахнућеш ето, те нећеш уживати у мојој вечној муци, у оној проклетој „идеји мене" ! Најзад, строго говорећи, то не доказује ником ништа... а ипак... осећај освете тражи задовољења... иронија ће ишчезнути... разумете... она вечност, које нема у мени! — Дакако, — нешто задоцневши одговори доктор. — Ја разумем... И на душак издекламова: Крај уласка у гроб мрачни Младост ће се игри дати ; А природа равнодушна Лепотом ће вечном сјати... Полудели намах застаде и слушаше ћутећи, укочена погледа, а затим се затресе од смеха. — То, то, то, то, то, то! завика као препелица. — Неће је, неће бити... те вечне лепоте! Знате ли, докторе, да сам ја по занимању — ннжињер, али сам се веома дуго бавио о астрономији, јер је у моди не радити за што си се спремао целог века... Када сам се сасвим измучио... сасвим случајпо наиђох на [едну но-

грешку. Ја сам, зиате, проучавао сунчане поге, а проучавао сам их с много више пажње од свих што радише пре мене. И тако... Баш у тај мах зађе сунце за суседним здањем, те се у соби брзо зацари сумрак. Ови предмети као да отежаше и као да се слепише за под. Полудели као да постаде плећатији и грубљи. — Да... у познатој теорији прогресивног увеличавања сунчаних пега, по којој ће се сунце угасити за иенуне четири стотине милијона година — нронашао сам погрешку. Четири стотине милијона година! Можете ли, докторе, замислити четири стотине милијона година? — Не могу! одговори доктор уставши. — Не могу ни ја,! насмеја се полудели. То нико не може, јер је то скоро вечност. Ва то тај бро.ј и треба заменити вечношћу као општијим .и јаснијим појмом. Четири стотиие милијона година све ће још трајати, као и у вечности: равподушна природа и вечна лепота! Четири стотине милијона година — то је подсмех!... Ја сам, знате ли, пронашао да неће бити четири стотине милијона година! — Еако неће бити? — скоро узвикну доктор. ■— Па тако... Они су рачунали, и то врло наивно, да је Сунце не знам за колико година помрчало не знам колико, и према томе... аритметика је учинила своје. А међу тим познато је, да метал у хлађењу или ма какво тело остаје у раетонљеном стању само до првих иојава потпуне расхлађеноети... јер дотле још има узајамног загревања... Али чим ее појави мрља, ма каква тамнија мрља на њушки , која сија од самозадовољства, одмах се равнотежа поремети, јер мрља не само да не одржава општу топлоту, него баш на против: расхлађује је, расхлађује, златна мрљица! Расхлађује и расте, и што више расте, тим више и хлади... све јаче увећавајући чудновату прогресију брзине... Ја мислим, када остане још само, рецимо, четвртина сунца притешњена са свих страна тамним мрљама, па онда једном једином огромном мрљом — угасиће се цело највише за годину две даиа... Рачунао сам, градио смесе разних метала, хемијски сличне Сунцу... и зпате ли, драги докторе, шта сам нашао? — А? чуднова^о упита доктор. — Земља ће умрети од хладноће... Каква дивота! Али не брзо, не сасвим брзо... Од нрилике кроз иетшест хиљада година! — Кроз пет-шест година, не више! Доктор ћуташе. — Чим сам то утврдио, почео сам евима говорити п емејатн се. Смејати се? уиита доктор. — Да, да... Уопште, радовати се. — Радовати се ? Чак и ликовати! А! Мислим... — А-ха-ха-ха! А-ха-ха-ха! прсну доктор у смех.