Нова искра

— 225 -

Број 8.

Београд, авгуета 1906.

Год. VIII.

Стеван Сремац

&

/рпска школа и просвета, друштво српско и књижовност оплакују јодан огроман, ненакнадни губитак, за којим искрено жале све српске стране и крајине „од Адријс даж до Оент Андрије." Ведри, весели, добри, нлеменити, наемејани, велики Стеван Оремац, који нам је до јуче сузе од смеха на очи истеравао, који иас је задивљавао својим оштроумним примедбама, својим духовитим шалама и разговорима, својим нежним и сетним историским и нообичпо ведрим хумористичним нриповеткама, данас је једна светла успомена у српском друштву и народу; он је данас једно велико и светло име на последњем листу српеке историје књижевности, које јога дуго и дуго није тробало бити заболежено. Волики и даровити посматрач људи и њихових слабости јавља се у доба опгате друштвене разривеиости и пометоности, у доба политичкога цепидлачења и ситипчарења, где су се људи поделили у странке и Фракције, а ове се опет подвојиле и раситниле на столове. У времену, када је тако мало далеких и крупних националних циљева и задатака; где је тако мало илузија, и ентузијазма, а тако много себичњаштва, да је оно потисло све друге одлике човекове, Стеван Сремац могао је живети и опстојати са свима својим великим илузијама о Орнству, са свима својим историским светињама

и несебичним мислима и ведрим погледима на свет и лшвот и његове дужности. Он јо, у тој загушној и мијазматичној атмосоери, у којо.ј су добре мисли и добри људи гинули и били угугаивани, живео и радио, идеалисао и веровао, остајући стално на висини, до које снћугане страсти људске нису могле достизати. Њега нису могли да задобију ии да заслепе никакви дарови, никаква блага земаљска, ни мамљиве, пролазне славе, нити материјалне користи. Око њега- борба и утакмица, грабеж и јагма, вратови да се поломе; он је остајао миран и хладан, потпуно задовољан оним гато му је судба досудила. Њему иије требало нити је годило оно за чим су се други људи отимали и јагмили. И док су се остали савременици грабили и отимали да се достану славе или признања, блага или положаја, одликовања или гласа, Отеван Оремац је, потпуно задовољан собом и сво.јим положајем, право игаао кроз живот, кроз ову захукталу вратоломну и бесмислсну борбу и доброћудним, ведрим очима, са осмехом на*уснама, са несебичном иажњом и мало презриво, посматрао људе, своје велике и мале, знатне и безначајне сувременике и белелшо је њихове мане и слабости, њихове грехове и будалагатине, њихове недоетатке и врлине. Чист од главе до пете, чист делом и толом, духом и умом, чист животом ж ио-