Нова искра

— 226 —

тш

-}- СтЕВАН СрЕМАЦЈ млшљу, вером и идеалима, он је представљао духовитога, оштроумнога критичара и пријатеља, који нам верно слика мане и недостатке; али нас инак јако воли и с нама стално другује. Ако шта кога характерише, то Стевана Сремца характеришу његове приповетке историске и хумористичке. У његовој вазда ведрој души отимали су се о првенство Србин и добар, племенит човек. У историским приповеткама иретеже велики родољуб који за Српетво све жртвује; у хумористичним приповеткама појављује се тип благородног и нлемеиитог човека, који без љутње и срџбе, доброћудно се смеје нашим манама, којима се и ми, кад их уочимо, још вигае смејемо. У суштини својој Стеван Сремац је био један тип од оних данас веома ретких људи, који су цео свој живот поставили на бази иатријархалног и Христовског морала његовог Ибиш-аге који вели: „Севап учипи, Фрли у море; ако риба не зна, Алах ће да зна". Еао његов скромни и незнани Чича Јордан, за чије име, како сам аутор говори, нико није чуо и после чије смрти нико се ие ће отимати да му за добре паре (из Фонда) напише биограФију; и као његов тинични Ибиш ага, тако је и сам Сремац за века свога севап чинио и многу аспру „у море Фрлио", али то нико није могао знати ни видети.

У добром и питомом младићу, који се напајао идеалима народне прошлости и надама на велику будућност, најбујније се развијала клица великог и доброг родољуба, који је сав био предан, до пожртвовања предан националној мисли и идеји уједињења српскога. Још у најранијој младости својој иородица му је у дугау унедрила илузије о Српству и његовој величини и ои је нод утицајем тих мисли развијао свој дух и образовао свој характер. Под неиосредним руковођењем свога ујака, пок. Јована Ђорђевића, про®есора историје, човека питома и благих нарави а одугаевљена за Српство, Стеван Сремац је и отпочео и завргаио домаће васпитање и гаколско образовање своје. Тај безусловно благотворни утицај, који је будио л>убав и смисао за народне идеале огледа се врло јасно како у приповеткама Сремчевим, тако и у његову животу. Ко је ма и јсданпут прочитао Растка или Владимира Дукљанина, Војислава Травунанина или Часлава, Драгутина, Стевана Томаша или Заборављене ОбилиКе, осетио јо, морао је осетити, колико велики и искрен родољуб живи у том изванредном приповедачу. А кад је у половини седамдесетих година прогалога столећа устала Србија да извојује себи пезависност, Стеван Сремац, и ако је био ђак, није могао остати равнодугаан према позиву Отаџбине. Кроз детињство и младост своју напајан поезијом и идеалима из српских народних песама и узорима из српске и светске историје, он одугаевљено поздравља пробуђење српско и ступа у ред бораца да крв своју и живот положи за слободу народа свог. Батаљони српске војске одлазе на границу, на бојно поље, Стеван Сремац остаје у заклону у заветрини престоничкој да чита извегатаје с ратног иоља.... Не, не остаје Стеван Сремац у тој загугаљивој атмосФери београдској, него ставља ранац на нлећи, узима пугаку у десницу и улази у ред добровољаца српских и бори се дугамански са непријатељем народа свога. Узалуд су биле претње и одвраћања његова ујака Јов. 'Ворђевића, узалуд су биле молбе целе породице: одушевљење младићско било је много јаче од породичних разлога. Шта није рађено да га одврате од намере. „Чујем да си се унисао у добровољце", пише му ујак, „идега тамо где ћега гладовати и цвокотати од зиме; где ћега да помогнега Кујунџићу стећи колајну, а себи јектику или сигурну смрт... У име твоје покојне матере и у име твог покојног деде хоћу да ти проговорим. Њима сам се заверио да ћу бдити над тобом. То сам до данас вргаио савесно, па морам и сад, можда последњи пут да вргаим, кад ти, место њих, кажем: „не иди!..." И на све те прекоре Стеван Сремац одговара јануара месеца 1878. године из Ниша, а нотом из Врање: „Погатовани ујо. Извините — нисам вас могао послугаати. Зове ме света дужност... Скоро ћемо се даље кренути, док се мало одморимо. Путовали смо осам дана, све пешке, с ночетка по мраку, а доцније но блату и