Нова искра

— 228 —

снегу. Последњнх дана, кад смо ишли нреко неких нланина, дувао је јак ветар и снег је вејао, ту смо се мало намучили... Још једном извинте што сам послушао свој унутарњи глас и позив, а не ваше савете..." Из ово неколико редака из његове коресподенцнје са ратног поља види се цео Отеван Сремац, види се какав је и колики је родољуб био. Има ли, може ли у једном омладинцу бити више ентузијазма и одушевљења за народно ослобођење, него што га је показао Стеван Сремац? И док су многи од другова добровољаца заостајали на но пута од непогода и тешких маршева;' док су неки од њих склањали се, заплашени од пушчанога грохота, по канцеларијама и командама, Стеван Сремац је ишао напред са неустрашним друговима, преко снега и блата, спавајући у блату, под отвореним небом у највећо.ј зими, ишао је напред, докле није угледао тужно Косово и цркву Грачаницу на њему. Тај одсек живота његова и ако није довољно познат ни пријатељима ни широј јавности заслужује нарочиту пажњу и веома брижљиву обраду. То је Стеван Сремац као човек и родољуб. Но он је, у исто време, наш најбољи приповедач. Шта да се нарочито иста' кне и каже о Сремцу приповедачу ? Појава његова у области наше белетристике обележава један потпуно нов, дотле са свим непознат правац у књижевности српској; она обележава једно ново доба, једну нову епоху и засебпт одељак српске лепе књижевности. Цртао је ббље и савремене људе и догађаје; али то, што је он дао српској књижевности и своме народу у својим историским и хумористичшш приповеткама надживеКе ирошлост и сувременике и остаће да светли кроз позне нараштаје као одблесак ведрога српскога духа и оштроумља, српскога хумора и духовитости. Слике, које је Сремац изнео, не могу никада избледети, јер носе на себи одлике нашо нације, наше расе. Свет, што га је Сремац открио, ностојао је; али га ничије око није запазило. Он је био његов Колумбо; он га је пронашао и приказао. Т.о је свет далек од великоварошке вреве, свет забачен и повучен у себе, повучен у своје сниске одаје, свет у вајатима и на ћепенцима, у мутвацима и по рогљевнма, тамо где год гоч удара и зурле дувају, где лојзе зри и вода жубори. То је свет што годинама живи новучон у себе, монотоно, равноморпо, једноставно, без великих страсти и догађаја, у привидпом мртвилу и апатији, али свет пун живота п бујностн, пун истине и чистоте, нуп вере и љубави, свет здрав и весео, добар

ј- Стевану Сремцу Ведрио си тмушу наших брижиих дана Дахом својих прича и својих романа И беше нам лако... Чар древности наше Напитком си дав'о из препуне чаше Редом, свима редом... Свом си циљу стиз'о: Величином прошлом веру си нам диз'о, А слабости наше ошинут' си знао Ал' им се у службу никад ниси дао! Сад усахну извор што жеђ душе толи, Нестаде напитка — јер га небо воли! Ко ће да нас храбри кад се бура спрема, Ко ли да нас теши што нам тебе нема? Р. Ј. Одавић

и честит, свет ведар п отворен, питом и симпатичан. Волећи самоћу и руине, тишину и заборављена места, Оремац је наишао у развалинама старих замкова, у прошлости српској узоре машти својој и, тражећи запарложена и забачена места, наишао на овај мали неприметни свет, открио сва блага његова, видоо богатство духа и нарави и заволео га. Он је тај свет искрено заволео и те људе и с њима је проводио годинама дане и ноћи, с њима је плакао и певао, бележио откуцаје срдаца њихових, бележио њихове шале и досетке, њихне мисли и разговоре, њихне Фразе и узречице ! Проучавајући у свима ниансама и ситницама свет у паланкама, он је налазио много ситних мана и недостатака; али сликајући тај свет није га карикирао; износећи мане његове није их увеличавао, нити икога корео или осуђивао. Далеко је Сремац био од помисли да постане критичар друштвени. Сремац је посматрао; имао је око да умотри оно што нико други не би запазио, а што је и на људима као и на стварима најсуштаственије и свему се добродушно смејао приказујући сав тај шарени и разнолики свет у својим приповеткама, са намером да се и ми добродушно, без злобе и пакости, до суза насмејемо. И ако су сви они, махом, смешни, комични, необичнитипови, ипак су готово сви добри и честити људи, којо не можемо мрзити и које номамо зашта осуђивати, нити им се злобно подсмевати. "Неко", као и бојтар Мића, оба попа — Иира и Спира, као Калча и Ивко, Ибиш-ага као и Чича Јордан, паланачки проФесор Ненад, као и чечварски учитељ Максим Максимилијћ, нрактикант Вукадин као и капетан Марјан — сви су они, сви од реда и сви до једнога, и ако доста смешни и комични, ипак веома мили и симпатични људи. У чотрдесет и шест својих нриповедака Сремац је из живота, из друштва, пренео у српску лепу књижевност најлепше благо српскога духа и хумора, благо којим се више не могу подичити ни највећи пароди... Толико огромно богатство мисли и идеја могао је дати човек само велика и духа и ума, човек велика срца и узвишених идеала, могао је дати само Стеван Сремац. И тај човок са здравим телом и духом, са здравим нервима и зубима, са здравим мислима о свету и погледима на живот и његове задатке, са здравом душом и исто тако здравим хумором и смехом, све благо свога духа и ума поклонио је српској књизи олако, као од шале,- без по муке, боз икаких душевних и умних напора, дао га је као славуј песму гато даје — и све то