Нова искра

— 229 —

Ц. Медовић

Сремски мученици

није ни добра половина онога што је смерао и спремао да поклони српској књизи и народу свом. Али није дао. На половини пута зауставила га је смрт која је дошла изненадпо, неочекивано и украла га из наше средине, као што лопов из потаје туђу имаовину краде и односи. Као што се обично за невино осуђенога каже: осуђен је на правди Бога, тако се може рећи за Отевана Сремца: умро је на правди Бога. Да га смрт уграби и однесе помогли су у првом реду сам Сремац, а затим и наша немарност. „Наша легендарна немарност нијо могла сачувати од смрти нашега легендарнога нриповедача". Тако од прилике гласи праведан нрекор српског Академика, који се опростио са покојником. У болести својој, која је као од шале ностала, Сремац се радовао дану што наступа, шалио се са самим собом и пријатељима својим и онако једрих образа и ведра ока подносио тешке болове, а нико није опазио да смрт сакривепа иза његових леђи и око постеље кези се на њ и вреба да уграби из немарних руку људских жртву своју. И сад је крај. Овај велики Србин и исто тако велики приповедач, који нам је дане смехом и ведром шалом зачињавао, који је сав од здравља био, лежи, почива седам стопа дубоко у утроби земљиној на гробљу Београдском...

Можда има људи и пријатеља, који се могу номирити с мишљу да је Отеван Сремац отишао Богу на истину, да је завршио свој пут живота — ја то још никако не могу да замислим; та ми се мисао чини неверица, ма да сам се с њим нред смрт видео и опростио и ма да сам иосматрао његове последње тренутке живота, кад је велики његов дух остављао своју телесну скрињу и ма да сам му заклопио очи. Не могу да замислим да је Стеван Сремац покојник... Дванаестога августа ове године са торња малене цркве у Соко-Бањи огласила су звона новога путника на ону страну живота. Тога дана у четири часа по подне угасио се дух и вид великог књижевника српског Стевана Сремца. Ненадни и тужни глас са неверицом су дочекали сви искрени пријатељи Орпске Књиге и што је Срба на лику земљиноме, који знају за Сремца, „од Адрије, даж до Септ Андријо" зажалили су и сузу пролили за њнм. Губитак тај жалиће породица и прежалиће, губитак његов српска књижевност не може прежалити: кад је духом и умом био у најбољој снази и моћи да послужи роду, смрт га је покосила. Непрегледна маса света: политичар и трговац, министар и послужитељ, проФесор и мононолска радница, глумац и заиатлија, богаташ и нуки сиротан — све је то било искупљено петнаестога августа ове године на Београдској железничкој станици, са изразом туге и бола, да дочека и испрати смртне остатке Стевана Оремца до његова вечног боравишта. На тај огромни збор нико није позиван: он се сам искуиио да оплаче свога љубимца. Младо и старо, велико и мало, знано и незнано ношло је за његовим сандуком сузе лијући за човеком који нам је за века свога ведрим, здравим смехом и неусиљеном, духовитом шалом бригу са чела растеривао и суморну душу распаљивао и облачно пебо над главом ведрио... Еао горостасни храст што гром обори, тако је изненада смрт оборила овога великана. Је ли то могућно, је ли то истина да он сада тамо, у загробиој градиии, у вароши мртвих, почива скрштених руку не исказавши све сво.је ведре и искрене мисли, све своје велике жеље и илузије, све своје шале и досетке ? Или ће се ускоро поново вратити и ми ћемо се раздрагати од смеха слушајући нове ведре његове речи и посматрајући ново слике и типове које је њогово вешто перо овечило? Кад .јутро осване ја нопрестано ослушкујом: неће ли ме његов пријатни, меки и сонорни глас иозвати, глас који сам годинама са задовољством ослушкивао. Кад се дан стиша и вече рашири крила ја га очекујем иза угла да се појави или на врата да груне, да бане у собу и да ме поведе са собом у шетњу вап вароши. Ја га узаман очекујем; узаман га очекује одаја његова и друштво њогово — књиге његове. По столу и хартијама лагано пада прашииа и таложи се по предметима и стелажама; мастило се суши у лепом дпвиту од аба-