Нова искра

— 230 —

нова дрвета; перо је већ зарђало. Сви га чекамо: и ја и књаге и записи његови. Он не долази и никада, никада више неће доћи. Седим у одаји његовој, испуњеној многобројним књигама, са којима је Стева годинама, од ране младости, друговао и разговарао и ледепа језа испуњава душу моју. Да ли јс ово соба покојникова, или је храм једнога духа, који је игачилео, а чија се сенка крије иза ових књига и ра®ова...

Тужне се слике вију, Са корицама златимм Књиге на мене гледе:

23.

Писатда многих душе, Међ њима то се крију И њихне силне патње Причају стране бледе. Ту је шго душу диже, ПЈто мисли, жеље креће; Бесмрћем овде живе Велике мисли људи ; И сам је ваздух свети. Невидним крилом леће Сен великога духа Над главом мојом блуди... viii. 1906.

Шпанска романса

м. п.

Д ,он Леандро де ла Кора Са прозора свога двора; Санта Лучи е 11анора Де ла Фора Понтимора, Углед'о је нону једну. .' к . .. . И Леандро де ла Кора 11а монгањи а ла Редну, Са прозора свога , двора : Санта Лучи е Навора

Де ла Фора 1 [онтимора Хартицу јој баци једну. Ту не беше дуга зббра,, (ј'.ега срочи речцу једну: «Дон Леандро де ла Кора «На монгањи а ла Редну «Притежалац древног двора «Санта Лучи е Навора «Де ла Фора Нонтимора, «Тебе љуби, о, сињора...*

Ал на тугу јадног дона Он поражен оста тиме: Јер изда'ну лепа нона Док прочита — ово име.

Милорад Ј. МитровиЋ

Његов роман — СЛИКА С. Д. ТОДОРИЋ

тајали су увек заједно у дугом ходнику; чекали на ред да им се дадне одело за рад; шапутали нромуклим гласовима и грдили канетана, који им је давао одело. Петар Јанковић имао је поклоиљену главу полуцилиндером, који је нрешао у зелену боју; велику, округлу, прогрушалу браду, која је сва улепљена, замршена. На високе, криве ноге навучене су тешке цокуле, а у њих увучене војничке чакшире. Имао је густе веђе, испод којих су стајале мирно велике, испла-

каие очи... Његов друг Ј осиф Пантелић бпо је омален, пуначак, седе, мале брадице, која личи на кесер; мале сиве очи превучене неким сјајем крећу се непрестано, и из њих избија нека накост, саможивост... — Још двојица! — непрестано је шапутао с нестрпљењем Ј осиф Пантелић. Вечита дангуба!... Вечита!... Петар Јанковић је редовно одговарао на његове узвике тихим, помирљивим шапатом: — „Сад ћемо и ми! Срни се!..." Глас му је био мек, засгајао је у грлу,