Нова искра

— 1 — 281 —

Као да га Дави; руке су му дрхтале. Он је осеКао да неће моћи још дуго да издржи; осећао је како му колена поклецкују, а у ушима чуо је неко зујање... Најзад су и они дошли на ред. — Мени десет п&ри, молим вас, господине! Болестан сам... Деда ми болесна... треба хлеба!... чуо се говор Петра Јанковића и ои је упирао свој молећиви поглед у малог, пуначког капетана. — Не може! Не може!... Колико пута хоћега да ти то кажем! Чуо се глас капетанов. — Деца ми болесна... Ви тек тако, као да смо ми дужни да вам хранимо децу... Ни један пар... Ни једап, чујете ли, нећете добити ако тако нртљате!... И сав поцрвенео од гнева, ознојен, приђе столици и спусти се на њу. — Ох, Боже, Боже!... Чули су се његови узвици: Сваки мора да ме иаједи... говорио је он и гледао својим водњикавим погледом у наредника, који је иешто писао. После се мало примирио и пришао столу. — Даћу вам сада, али немојте да ме љутите! говорио је тихим гласом. — И ја имам деце... Ето вам... ето вам десет... Петар Јанковић задрхта, искриви главу мало у страну и ирошаиута: — Извините... нисам хтео да вас вређам... нисам хтео... И поклони се. Најзад су примили рад и пошли нолако кући. — Ко ти је то болестан? Упита после дугог ћутања Јосиф , колико да се отпоч .е разговор. — Мара... Кажу да има запаљење... шта ли!?... Кажу да ће преболети!... Ко зна!?... И Петар Јанковић слегао је раменима и гледао некуда далеко испред себе, а на очи само што му нису груиуле сузе. Лице му се грчило, усне кривиле, као да се савлађивао да говори, и најзад настави: — Био сам слаб... врло слаб... једва се и сада држим на ногама!... Тешко је дисао и велике цокуле једва је иодизао са земље; застајкивао је и као да се гуши вукао је у се ваздуха. Ишли су тако заједно две године... кад год би примили рад, навраћали су у једну малу каваницу, на крају града, попили би по неколико иолића „љуте" и разишли бп се. — Је ли ти тешко, до ђавола! — упита Јосиф Пантелић после дугог ћутања, кад виде Петра где се сиусти полагано на тротоар. — Дави ме... ето овде... хеј... оде младост!... Мало да се издувам... Јосиф Пантелић спусти се ћутке иоред њега и отвори дувањару. Обојица су ћутали, пушили полако и гледали светину, која је јурила поред њих. После су се кренули и дошли до своје каванице. Мали, ирљави сточићи, полуизломљене столице, неколико слика, дим од дувана, мирис од ракије, ето то је та мала каваница. — Два нолића! — чуо се кратак глас Јосифов.

— Видиш како је тешко... тешко живети! Ха! Зар није ? — говорио је мало веселије Петар, кад му принеше полић. Подигао је главу у вис и цвркнуо из иолића. По телу му прође нова струја — струја живота. Он се сети младости. — Како остали весело живе... Задовољни... Само ми... ми радници... крпачи... И опет цвркну. — Живиш и ти... чуо се дубоки глас Јосифов. — Па живим... Какав си... Живим... жнвим као скот... чу се старачки, али јасан глас, и Петар Јанковић се чисто уплаши од свога гласа... Као скот... као скот... понављао је он и по лнцу видело се да му се особито донадало да понавља то: „као скот". Јосиф Пантелић је гледао чисто изненађеним погледом у Петра Јанковића. Он осети неку потребу до интимностн и приближи му се још јаче. — Видиш, пријатељу, сви ми живимо као скотови... Сви... Ето, понекад, кад сам сит, мени онда дође жалост... Све жалим... све, разумеш ли, — и оп лупи лако руком о сто. Сетим се тада гладних... Ја бих тада све сите повешао... повешао... Петар је ћутао и гледао га пажљиво. После се окрете око себе, као да се плашио да га неко не слуша и упита тихо, шапућући: — Ко је крив, што смо ми гладни ?... — Други... људи! Сви... чу се Јосифов глас. — И ја тако мислим... Људи, али сити... — чуо се шиштави и љутити глас Петров. — Стани, не гаигати... гатабрбљага? Зар ти ииси хтео другом да отмега хлеб, кад си тражио десет пари... Можда си мени отео... Сви су криви!... и Јосиф Пантелић устаде нолако од стола и плати своју ракију. Петар Јанковић устајао је полако и понављао: — Сви су криви... Најзад се разиђогао. Петар Јанковић је игаао тешким кораком кроз криве, неосветљене уличице. Из неба је падала ситна, хладна, јесења киша и квасила му је вруће чело и образе, сливала се с косе низ врат и клизила полако низ леђа. Питао се: — Ко је крив? Дошао је до кућо. Кад јо угаао затекао је све како ћуте. Слаба му жена седела је крај прозора и гледала пекуда далеко. Једно дете у ритама, полумутаво, велике главе и очију, муцало је: — Ум...р...р...ла Ма...р...р..а! Он је нришао полако, клецајући, као да иије разбирао речи, слабачком телу. Висока, суха, рагачупане, густе косе, бледа, изгладнела лица, отворених очију, зумбуластих, које су гледале некуда далеко, лежала му је кћи. Скинуо је капу... Високо му је тело дрхтало... И најзад га све савлада и он зарида, а кроз ридање изилазио јо глас по глас: — Ко је крив?