Нова искра

264 —

ницама, нрспуњеиим створења блатњавих еукања, бледих лица, цодбулих очију — чије се душе даве у иајгорем блату Париског парка — као оно архангели, на шпанским сликама, што пролазе кроз болнице губавих и кужних, — не окал»ав тела својега у коме, изгледаше, лед станује. Њене књиге, њена коресноденција, њени часови заузимаху јој све дане, а верски ореол - јер она стално и Фанатички вероваше, да је тамо наопако — окружаваше и даље ову бледу главу, тако да је чак и у овој средини гнуснога морала уливала неку врсту поштовања и забрањнвала сваку интимност. Има граница, које су и на одстојању од само једног метра исто тако понрелазне као и најшира мора и нланине. Такав је случај био и код ње. Да ли сам је волео? Олагао бих кад бих рекао да јесам. Али исто бих тако слагао и кад бих рекао да сам ирема њој био равнодушан. Од радозналости, коју у мени изазиваше, иостаде страст која ме после извесног вромепа учини несрећним као што то обично бива са свима нагаим неодређеним осећајима нрема жени као нрема предмету тих осећаја. Ове време које ми прође у разговору с њоме, метао сам на рачун психолошких студија — и то је била до пола истина, али само до пола! — А започети роман и мој остали ноћни рад, за које само њој имам да захвалим, и не рачунам. — Дизао

сам се у три сахата ИЗ. .јутра, као Балзак, 11 бацао на хартију своје сањарије, у лудој нади, да ћу, ностунајући као овај великан, и сам постати онакав геније. Сва ми је радост била у шетњи са својом цењеном при1'атељицом, у набављању позоришних карата и куповању првенчади каквих аутора за њу — и никада ни једиа од ових услуга, које је она иримала с оним чистим и јасним погледом ненутеног архангела — није могла да растера онај ледени етар, у чијој се средини она кре-. таше као у некој атмос®ери која је друкчија од ове наше. Загопетна девојка, јер нрича о љубави, материнству и смрти у границама научног материјализма, а ниједна мушка уста не нољубише јој чак ни руке!... ....Ето зашто ме и поред оног свежег пролећног јутра, кад прођох ђачким квартом, кроз масу оних срећних ђака и насмејаних девојака, — обузе меланхолија и сањарија о оним ноћима, које нроводих у њеној малој одаји, одакле је отишла да се у њу више никада не врати. Једног је дапа напустила хотел без речи и никада ми више не писаше. — Од тада још нисам нрочитао ни једног дописа о каквој откривеној завери у Русијн, или о каквој политичкој казни, а да ми срце није јаче задрхтало. С Францусиог превео В. С. Ј.

Песма без речи

Десило се. Умор пао на ме. У очима поглед заборава. Моја свест ми на даљини таме, И дух, ко цвет V јесени, спава. И дух спава. Ја не појмим сада Да л' је било живота и када. Сјај и боли поабани. Дуге нема у сутону; Не виде се ноћи, дани: Моје доба све утону У сан што ми сад не смега. Немам више свог терета. Каткад само у тишину равну Ветар стреса шум и шапат с грања: Видим неку силуету тавну, Траг ирошлости, залазак сећања

И све речи да с обликом стају Ту, преда ме, где се распадају. Смрт и време под покровом. Свуд се хвата дремеж сиви, И меша се са отровом И задахом свег што живи : Све је дубљи јаз падања Без савести и јадања! Ја спавам по идејама ево С мирисом облака и прашине. Али, ти, којој сам некад пево, Када уздах твој се за мном вине, На последњем звуку виолине Иогражи ме, о потражи ти ме: Једног дана нестало ме с њиме.

018.