Нова искра

— 263 -

Р. Мунт

У ковачници

нам је оио вече служио као десерт, нестало заЈедио са главобољом коју сам оног вечера добио од вииа „(1е РЈеигу". Али она румена уста, оне сиво-плаве очи, оно бледо-тамно лице као у болесне камелије, на онај руски иагласак, који.фино обележава сваки слог, —' све је то учинило да сам онда могао ностати и мухамеданац, и лутераи, и све, међутим се од мене у ствари ништа друго не захтеваше но да не верујем ни у шта. Красно! А за мене и бол.е, јер сам тако могао марљиво чувати маску огорченог нихилисте. Мислим да сам истога дана у библиотеци тражио четири пет свезака разних часописа, који ме на брну руку довољио обавестише о револуционарству; тако научих на памет наслове сиротих дела Александра Херцена, а ни биогра®ија апсурдног Бакунина не остаде ми више тајна. Тако продужих да глумујем и сутра и сваки даљи дан. Како сам на тај начин био у стању да не одговарам на сва питања своје пријатељице само са „да", то ми .је она са интересог>ањем причала, додајући чешће пута оно „п' ез1;-се-ра8 ?" које је увек пратио један осмех полунежне симпатије. Простодушнијег од мене изненадила би она јединствена мешавина независности и обичности које пред-

стављаше овакав живот. СоФија — само да ли јој .је то било право име? — живела је у Паризу воћ две године. Ту је изучавала медицину.... Вашто не остаде у својој земљи? Да ли има родитеље и да ли је имућна? Никада о њој ништд више не дознадох, но што сам тада искљуцао. Имала је плап, који ми је доциије поверила, да се врати у Русију да практикује у своме месту рођења и да шири међу сељацима западњачке идсје. Била је ноштена девојка, као да је уза се имала смерну матер. То беше за мене — изучеиог психолога, који је уверен у дубоку сличност духа и срца, науке и осећања — неодређен убјекат за размишљање, контраст цшшмистичне чистоте и теорија, којима је ова самоизражљива интелегонццја освајала. — И она је становала у ђачком кварту, у улици Сорбоне, у некој намештеној соби на трећем снрату једпога хотела, где ме је примила још првих дана посло нашог познанства. Млади ћаци, који су становали у истом хотелу, не устручаваху се ни од кога у провођењу „сјајног љубавничког живота, живота младости и меланхолије", као што је некад писао Ренаи, тражоћи милости за грозне развратности грчкога Олимпа. СоФИЈа јо силазила и пела се степе-