Нова искра

— 262 -

Нихилискиња (Пол Бурже)

Једног јутра нађох се послом усред јодног ®аиозног подитжчког убијства, које је ужаснуло целу Јевропу и тек што прођох улицу „Есо1е-(1с-Мес1ест а , кад нред вратима једпе ђачке гостионице приметих једно од оних доста ретких лица код нас: руску нихилискињу; одмах ми се ранбудише и све моје успомене... Виће томе већ десет година, али је гостионица остала као што је и била. То је једна одаја, која се види још с пол.а: кујна, чије огњигате са црвеним жеравицама и неосетпо аривлачи нажњу пролазника. Иза те кујно има још једна одаја, доста чиста, и ако не баш елегантна. Сури нростирачи, притврђени за столске илоче штите етолове. Зими пишти гвоздена нећ насред собе. 0 једномо зиду окачена је полица са безброј одељака, где стални гости остављају своје уваљане столске утираче -који су проиучени кроз широке нрстенове обележеие бројевима. Одмах поред те иолице дижу се уске епиралне степенице, чију гвоздену ограду застире зелепа, вунепа материја. Оно воде у засебну горњу одају, где ђацн, кад су при новцу, доводе своје пријатељице из пивница и Ликсанбурга. Иначе је гостионица скромно месташце, где сам толико пута седео некад, када бејах далеко од своје породице, а што изискиваше литерарна традиција, и када морадох, да би се исхранио, давати кондиције из ФИлосоФије и латинског језика. Одлучно решен да издурам и да „радим на књижевности", играо сам, без другог сведока, осим себе сама, са највећом озбиљногаћу улогу Валентинског Ра®аела у „ Јјп реаи Ле сћадгт" . Колико пута ? — У оно доба сво сам у овој малој одаји разгледао очима, које гутаху из стварности све оно гато мигаљах да унесем у какав леп роман. Како се једног јутра обрадовах затекавгаи, налакћену за једним столом, неку младу женску коју сам могао иосматрати и у вече истога дана и сутрадан и сваког другог дана до бескрајности. Изгледала је тако јединствено, да би чак и најравнодуганији пред њом пао у сањарије! Није била висока раста. Нека нарочита врста блузе мрке боје стезагае .јој груди, које су биле и сувигае слабе за ону главу. Ова особеност, појачана јога и нарочитим чегаљањем — а имала је кратку и по среди раздељену косу — давала би јој готово мугаки израз да није имала бледо лице и ванредну мекост у цртама. Плаво сива боја њених очију давала је јога болећивији израз и без тога бледом лицу на којему су била- пророзана устагаца тако интензивног руменила, да већ изгледаху као да су обојена; али непозната, бага као да је хтела утврдити да је ово руменило сасвим природно, уједагае сваког тренутка те свеже уснице, при чему се иза њих помаљаху сасвим бели, али и доста разређени зуби. И најмањи покрет овог створења одавагае негато мачје; држање је имала вито и некако опрезно, као они мали пантери које сам тако често, по изласку из гостионице, мучеп носталгијом од дугог пута, ишао да посматрам по усамљеним стазама зоологаког врта. Своје бледо лице подуиирагае непозната некако нервозно десном руком, чија је четвртаета гаака с дугачким прстима, без накита, сасвим личила на мушку... Шта су пак мислиле ове очи, којих поглед беше пеобичо укочен и у којимн се не огледагае ни једна од окбних ствари, у чијој се

средини, с нервознога^у каФанског пијанца, кретах и ја, уверени ученик великог Валзака, и она, с оноМ чудном епокојногаћу, коју сам у мислима упоређивао са ледном грозницом? Она је тако јасно об;ављивала одсутност мисли, и својим тако налакћеним држањем показивала да јој снови блуде некуда далеко од тела, да и не покушавах да привлачим њену пажњу, но се задовољавах да је потанко посматрам, од врхова њоно кожие обу1|в па до краја њених руку. Али у томе не ирочитах ни рочце да бих дознао ко је и одакле јо? Ја је и не нитах. ИТта се добро и може мислити о људима у којих је поглед тако мутан, да га нагаа уобразиља тумачи осећањом, комо никаква стварност није једнака? Једног вечера дођогао у ову гостионицу на ручак три моја пријатеља, млади књижевиицн и кандидати за геније, као и ја. Пили смо мало више но обично. Скромно вино „(1е ЕЧеигу" — два динара и двадесот и нет пара боца — §апс1а зЈтпрПсГћав! — за час нам одвоза језик и ја почех занимати своје госте нихилизмом и то иајлуђим. Причао сам... причао, Боже, са слагаћу и заносом, избацујући читаве ватромете идеја, говорећи како треба да се иотпали и смаже овај стари свет као гато у истом тренутку и ја смазах из тањира кајгану, заливајући је румом, под наивним изговором, да нови свет — ма како рђав био — неће бити гори од старога. Ко јога од оних који много живе у разговору, но зна за ону слаткоречивост до пијанства и оно задовољство при излагању својих мисли у друштву? Ко јога није осетио ону чудну потребу допустити својој магати и најсмелије крајности? Тог сам вечера био одличан говорник, судећи по осмејцима својих другова, с којима примаху мој социјализам после пића, и негатедице расипах — да бих одржао своју тезу коју и сам сматрах за апсурдну и о којој се бринух као о своме нрвомо сонету — ону топлу младост мозга, чије недозроле плодове доцније жалимо, јер смо их лудо стресали. Не приметив да је и непозната присуствовала оној мојој оргији песимистичке ФилосоФије, веома ме зачуди сутрадан она пажња којом ме она гледаше, — али то нпје био поглед који позива на ашиковање и кокетовање, већ поглед пун саме честитости. Чак ми и осмехом удостоји једну невину шалу, коју себи допустих са девојком у белој кецељи и капици, која нас је слу жила чорбом у тањирима од дебелог Фајанса... Благо се смешила руменим усташцима... И то се све сврши заметањем разговара. А како га почесмо? Нимало се не сећам. Да је пак разговор желела, вндело јој се и по лицу. Јер кад нека женска хоће да ступи у разговор с неким мушким, она употреби неки нарочити начин ћутања, који вас примора, и против вагае воље, да је ословите. Тако је било и с њом. Као гато сам и слутио, моје будаласте изјаво оног вечера биле су узрок овој метаморфози; за четврт часа већ сам знао да је ова млада девојка Рускиња, а после пола часа, њене ми опгате теорије откригае у њој и одлучну нихилискињу. Признаде ми да јој је, после усамљеног бављења у Француској, откриће једног њој по докторинама тако блиског бића, освежило као чагаа воде на летној нрипеци. Вбиља ме је ово мало постидело. Јер је мог нихилизма, који