Нова искра

— 261 —

Јово к.чо да заборави иа се, иа тресну капом о тле трошит' на те, а оно што ми је иомагадо и било од кои искриви се према њој. ристи Бог узе... Ух... И то је Бог!... — Нека смо ми живо и здраво, — поче се ру- И, окренувши им леђа, опако гологлав потрча према гати, подражавајући јој, — а то је лахко!... Живићеш вратима и изађе на улицу... ти, несретнице, још три године тако и ваљда ћу џаба Свет, Тхоровит\

У изнуреном осећању једном

Оавеса ноћи алејама сивим. Једино зимње руже још што цепте Страшћу, и ја што у сну своме живим Опст, и звезде што нада мном трепте Бледе и сетне, О, мој Боже, ту је Опет тај занос раздражљив, што пије Моћ нерава ми слабих, као гује, Ко женска гела, кад ме с њима крије Ноћ у дубоком разврату и страсти. Само, ја данас у разблуди истој Долазим овде, с похотом, бес части Да будем дете у природи чистој. Осећам да је ово гробље пусто Спомена мојих, да верно над њима Још само старих бреза лишће густо Шушти и гужна саучешћа има. Она и ја смо, обоје са једним Крином у срцу и звездом у оку, Ту, миловани поветарцем чедним, Снивали дуго сваку ноћ дубоку, И били срећни због љубави своје, Поносни трајно због свога рођења ; Нити је икад мислило нас двоје Да штогод љубав руши или мења. Али све прође, простије но када Лист ових бреза, у дубоку јесен, За неколико тренутака пада И бива жут, и труо, и однесен.

Данас ме залуд стари ветар бије По лицу, да ме свега опомене, Да видим како све пролазно није И да ме сети све лепоте њене. Здлуд! Ја нисам способан за таке Високе, дуге апстракције више; У срцу мом је тама једне раке, Очима мојим пустиња без кише. Слутим празнину будућих времена, Слепило духа што ће доћи по том, Ја њу не двојим сад од других жена Лепих и јадних са њихном лепотом. Мом духу, као и мом телу сада Груб додир само ствара радост неку, Осећам нешто тешко као клада У души, неку одвратност далеку... А говор душа и природне звуке Ја поодавно више не разумем. Вечна је сила везала ми руке И дух, и сам се спасти већ не умем. Мирно и чудно шуште старе брезе Тајну живота и судбину ума, И раширених зеница, без везе Мисли, ја слушам елегију шума, Миран, без жеља у том часу ледном, У изнуреном осећању једном. Мирно и чудно шушге старе брезе. Сима Пандуровић