Нова искра

— 260 —

— Уморан је, .јадник, — тихо прошапта болесница сестри, не скидајући погледа с њега и још се једнако смјегакајући. — Радио пуно, па се уморио... Јово се више и не осврну на њу, пего сједе у страну и поче се хладити капом, рачунајући у себи: колико .је зарадио, колико потрошио и колико ће м.у остати од зараде?... Изгледа, као да није био добар рачунџија, јер је неколико пута љутито треснуо главом и поново почео рачунати у прсте, ломећи их, кршећи и непрестано узвијајући раменима. Рачунао је неколико цута и све се више мргодио, погледајући подмукло, испод ока, жену и као љутећи се на њу. По његову држању не би се могло рећи ни да је био златан ни меден, као што оне говораху, и прије би се могло закључити да вигае мрзи и једну и другу, него што их воли... Додуше некад пије био оваки... Нити је био овако осоран, нити је оволико рачунао. Некада би он за ову своју жепу и главу дао, само ако би се иеко усудио да је криво погледа, а камо ли да јој гато рекпе. Пазио је, миловао, тепао јој као дјетету. Пазио јој и сестру и чувао као своју рођону. Читав комгаилук чудио се некада томе и сви, нарочито жене, нијесу могле да га се нахвале. Свака се молила, Богу, да јој даде онакога зета!... „Еуд жепа оком, он скоком" говориле су. А кад се оно разболила и први пут пропљувала крв, сво су мислиле, е ће он полудити... Оставио човјек све нослове, баталио еве и трчао као без памети, јурио, летио улицама. Кога год је сусретао, тужио се на своју недаћу и питао за савјет. Трчао је докторима, звао их по три, но чотири, да је прегледају. Звао је и бабе, врачарице разне, звао хоце, попове. Сваког је звао у ког се уздао да може помоћи било лијеком било молитвом. Он је собом игаао у брда и брао траве разне, гато су му их препоручивали, собом игаао у апотеке, куповао лијекове. И све плаћао скупо - Није иитао колико је гата ни погато је, него само плаћао. Док је нмао готовине, трогаио је њу; кагање је иродао виноград, на багачу, па други випоград и ноново трогаио... Најногаље се задужио и поврх куће, па и то трошио док јо трајало... А болест се отегла, па јој никад краја и болесница сваки дан слабија. Што он вигае расипао, она слабија... Испочетка је јога некако могла и ходити, али кагање падо с иога, па готово пикуд са душека... Болује, лежи, мучи се, а једнако тражи понуда и лијекова. Изгубила и вјеру у докторе, али јој опет лакгае ако који дође и пренигае јој какав лијек... И Јово је сад морао радити теже послово, да заради све што треба... Морао је трчати по чаршији, послуживати, помагати свакоме... Ако није било када посла, плачући је молио да му даду... И људи му давали онако, из милости... Тада као да јо почео хладнити према жени... Осјетио је, како га сви сажаљују, због ш га сажаљују, и то га почело вријеђати. Осјећао се некако поиижен, осрамоћен, јадан... За неколико дана никако пије хтио ићи у чаргаију... Болио јо и гладовати, него сузама

мамити посла... Еагање изнесе неке ствари из куће: минђугае, прстенове и сав пакит покојне матере, које је прије чувао и није хтио дирати за живу главу, бојећи со да тим не повриједи успомену покојнице... И то пропаде, будзагато продаде и купи краву, Ерилаву своју, чијо млијеко поче продавати, надајући се, да ће му то бити доста да подмири трогакове... И ту се преварио... Млијека је, додуше, било доста, али сви новци од н.ега једва да су могли дотећи за лијекове и храну болеснице... А камо остали трошкови?... Еамо повци за храну њему, па свасти, па Ерилави?... Макар се и попижавао, ипак јо морао напово молпти да му се да иосла, морао се удварати сваком, понизно се клањати, сагибати... И то га је натјерало, да постане осоран код куће... У чаргаији је морао трпити и погрде, поругу, подсмијех; зато се код куће хтио осветити и на сва питања почео одговарати сухо, осорно... Вријеђало га чак и гато је болесница била толико љубазна према њему, гато га је и она жалила... Што да га жали?... Због њезине болести настрадао, па да га жали!... И шта му може помоћи њезино жаљење, пусто, аразно жаљење ?... Шта ће му?... Буд га у чаргаији понижавају тим, зар и код куће да се не смири?... Зато се вигае није хтио ни упуштати с њом у дуже разговоре и клонио се од ње, правећи се уморан и онда кад није, и искоса је гледајући као псето које се спрема да испотаје уједе... Пошто је пролешкарио мало, изненада се исправи и погледа у сваст. — А је ли Ерилава боље? — запита забринуто. Сада је већ био и мекши и њежнији. — Еако је њој ? — Синоћ је била тешко болесна, — одговори дјевојче тихо, снебивајући се. — Ништа није шћела окусити. Јово је ноплашоно ногледа. — А јеси ли је јутрос обилазила? — Јутрос нијесам... Нијесам могла... Због иосла... — Е па ја ћу поћи да је видим, — одговори он и брзо се подиже. — Троћи дан јо слнба, а ја је ево два дана нијесам видио... Лијопа моја Ерилава!.. Па се упути трошиој, расклиманој нојати, у дну авлије, и пажљиво, као бојећи се да их не сругаи, отвори врата на њој. — И... их! — отогнуто узвикну изненађен и застаде као укопан. — Еј, тегако ли мопи јутрос и вавијок! — Шта је ? — повикаше у јодан мах и дјевојчо и болесница и стросогао се од страха. — Шта је по Богу ? — Мртва ми је!... Мртва!... — готово јаукну Јово и прислопи се леђима уз врата појатска. — Мртва ми је, куку ли га мени?... Шта ћу брез ње?... Зар опет зарађиват' сам?... Болеспица, уз помоћ сестрину, подиже се са траве и пружи- руке према њему. —■ Па вала је Богу, — рече благо, готово тепајући. — Нок смо ми живо и здраво, а то је лахко...