Нова искра

— 267 —

К. Маковски влада надасвим и да се брине за све: па ће припомоћи да ја у целоме дому ништа не будем. Тада ће да ми дође мој Месала, њему ће Делија слатко воће са одабраних дрвета да бере: и за тако уваженог човека она ће марљиво да се заузима, да му гозбу спрема и да сама пословима руководи. То сам замишљао, али су ми ветрови жеље разнели чак преко мирисне Јерменске. Често сам покушавао да бриге разгоним вином : али ми је бол све вино у сузе претварао.* Затжм му долази на памет судбина која ће постићи и његова новог супарника: «А ти који си сада у милости, бој се моје судбине: окреће се брзо точак среће. Не обија узалуд један већ сада њен праг, и вреба и бежи натраг, а претвара се као да пролази мимо кућу, затим се опет сам враћа и пред самим вратима даје знак.» Ето то је историја љубави песникове према Делијн. Наводећи горње цитате, ми смо бирали само оне одломке из песама, који су карактеристични за л>убав Тибулову. Али сем њих, има и других врло лепих стихова у песмама Тибуловим. На пример: »Ако ме већ сада задеси кобна смрг, наместиге ми над гробом камен са натписом : «Овде лежи Гибул кога немилостива смрт покоси, кад је Месалу сувим и морем пратио.* Али ће мене сама Венера, јер сам се увек нежном Амору покораиао, да одведе у Елизиска поља. Тамо су у јеку песме и кола, на сие стране лете тице и нежним грлом слатку песму певају; необрађено поље рађа циметом, а преко целога благословеног земљишта мирисаве руже цве-

Смрт Ивана Грозног тају: и гомила младића заједно с нежним девојкаета" игра, а Амор непрестано замеће борбу. Овде је свфи онај љубавник кога је рана смрт отргла и сваки носи на глави венац од мирте.» Или: »Не тежим ја за богаством отаца и за ужитком што га је мојим претцима сложена жетва доносила: довољно је мало пољскога усева, довољно — ако могу на миру у постељи лежати и утруђено тело на свом кревету одмарати. Како је пријатно лежећи слушати помамне ветрове и држати своју драгу на љубавним грудима! или — како се безбрижно спава, кад јужни ветар замрзлу воду разлива и кад напољу киша пљушти! Затим: «Што ме вараш? Стражу сам могао да обманем: сам бог иде заљубљеноме на руку. Позната ми је лукава Венера, која дах уздржава и чини да се пољупци не чују: и у сред ноћи могу да се искрадем и без икаква шума да отворим кришом врата. Али шта вреди вештина, кад бедног љубавника вара немилостива девојка и кад сама с постеље бега? Или кад да реч, па онда од једном неверница превари: тада ми цела ноћ прође у бедном бдењу. Док се надам да ће ми доћи — чим што зашушти, мислим — шум је од њезина хода.* Данас је тешко читати Тибула. због многих митологаких примеса, које он врло често у сво.је песме уноси. Ко добро пе разуме римску митологију и античке обичаје, мучно да ће моћи осетити сву лепоту Тибулове поезије. Њега је најбол>е сада читати у изводима, који су пробрани према укусу и духу новог времена. То у осталом важи и за све друге старе песнике свију народа и свих времена.