Нова искра

— 270 —

осим кад пред Цору баца иовце. А то чини евега два три пута проко годино. — Мајстор-Церо, жив ти ја: да ми кажеш кад ваља другу њиву да продам ! — Добро де, ће кажем, ајде ти... И то је све. Само то мајстор-Цера не чини, већ кад нрорачуна да је њива попивена, доносе прод Кукљуша празну литру, те овај с места појури да другу продаје. — Кад оа не воли да збори, ја па ич? — обично би рекао Цера, на појурио за њим с другом пуном литром, сустигне га, да му да искапи и покаже очима да иде што пре. Друго и да ие помињемо. Све су то сами самцити оригинали, који су личили један на другог само по замућеним очима и киселим лицима и што сви без изузетка виђаху смисао живота само у ракији, и то баш Цериној, овде на прљавој Важдарани. — Е, мајстор-Церо, дебела главо, бре! — свакога дапа говори Мула-ЏаФер: — У другога мастику Велешку нећу да пијем, а код тебе и вода ми је иреиечена ракија... хе... — Јесте, Мајстор-Церо, јесте! — гракну унаоколо дујети, па га сви с неким рођачким поносом гледају, а он узме бурмутицу, па се невешти и не мари за овакве изливе, и ако су га по срцу јаче почешали него бурмут ио носу. — Јесте, вала, ама он не зна, ич не зна... — А што да знам? — осорљиво се он набрецне: — Кану ли скидам да ми дођете, а? — А!... тако ли .је! — повичу многи. Тад или Куртеш повади нож, па да после оку ракије, или се Цера насмеје и махне главом: — А куд ћу ја без вас и ви боз мене!... Доота де, знамо се, от један град смо... Јабанџије несмо, де... Ту су ти све три Призренске народности: Турци, Арнаути и Срби, — који се уосталом овде разликују више по имонима и надимцима, но по погледима и уверењима. Увек заједно, израдили су међу собом неку широку солидарност, коју поджиже и ревњиво чува Подримска комовица. Например Јован Бисерко, кад му ракија поткреии живце, узме Кукљуша за обе руке, па му иева своје оригинално „Достојно јест" и при свршетку блажен и занесен нодвикне: — Воистину, Садикага, да сам Турчин, па да чујем ову свету песму, бирден — ирешао бих у нашу веру! — Ах, бре свињо! — одговара за Кукљуша Јашар „Паша", иа се грохотом насмеје и-почне да нрича како између њине и наше воре ностоји преграда таман толико дебела колико опна у главици црнога лука. Ово последње све заинтересује, па загаламе и најзад се сви сагласе да су хоџе и нопови највећи лажови и несрећници, да су они у народ заметнули кавгу, те се из прикрајка подмигују и смеју као шејтани...

И сада настаје најсвечанији тренутак. У знак братства почну се грлити и љубити, здравити један другом и поручивати да се механа заори и претвори у један акорд, који је сведочио да су сви једнаки: и једнако срећни и једнако смешни и нијани. И ко зна докле би ово овако трајало да чудни Мајстор Цера строго, но рођачки но подвикне. — Доста де, и ако сте у механи!

За Цером уђоше сви. Заузеше своја моста, мирно, чисто са неком побожношћу, да не би нарушили већ годинама освештани ритуал. Подбочише се рукама на колена, замрдаше веђама и жедио почеше ишчокивати на своје улого. А Цера ћути, брише механџијску полицу неком прљавом крпом, намешта судове, испира литре, иолоканице н чаше. Никога ни да погледа, само што покадшто махне главом, мрдне уснама као да јо потпуно сам, духне у чашу, избрише је, дигне је у вис, погледа је, на је лагано снушта као неки свети сасуд. Кад би готов, прође на средину крчме на застаде и накашља се. У крчми настаде тајац као у гробу. Цера нође два корака, на се опет накашља и застаде. Опет пође, приђе к полици, посагао се и снуждио се. Накашља се и по трећи нут, па поче снебивајући се: — Добро јутро, мајстор-Церо! — Вог ти помага, брате! — одговара он сам себи, мрдајући главом мало јаче него пре. — Здраво-живо, мајстор-Церо ? — Здраво, како си ти!... А што 'оћеш? — Једно двајес-и-педрамче. 'Оћеш да ми даш? — 0, како нећу... Имаш паре?... Е, добро. Тури паре! — Зашто: у Цере ем сабајле, ем без пара ништа не бива. Такав је у Цере ред... Разбираш?.. А? — Добро д§, не љути се, мајстор-Церо, ево паре, зашто и ми знамо чаршијски ред... — Није то: не љути се! Ем сабајле, ем без пара, а ? У коју си државину то нашао, у којега цара и краља, а? У којега дућанџије и механџије, а?... А Цера што је, стока ли је, будала ли: сабајле на вересију да даје! Јок! Не љути ме тако ти Бога! Хе... хе... Ем сабајле, ем без пара... — Ама ево паре, мајстор-Церо. — Јок!... Ем сабајле, ем без нара, јбк, умрио то! — Ама за паре! — Што велиш: без пара? — Јок, јок, за паре. Сутра паре?! Иди тако ти Бога, не цепај ми главу. Зар сам будала: сутра паре... Нема... Умрло .је то, жива ми Церина глава! Умрло... умрло... умрло!... Јеси разабрао? — Не сутра но данас за паре... У! мајстор-Церо, што се не разбереш ?!... Данас за паре, ево ти паре, брате, ноћу ја без нара, нећу вересијом, не!