Нова искра

— 271 —

Ц. Медовић

6в. Јероним

— А нећеш вересијом, а? Како, камо? Тури иаре! Тури! Баци једно еевте! Тако... тако збори, па да те чујем и разберем, зашто — Цера без нара не чује и не разбира... Јесте, живо ми име Христово!... Колико рече? Два,јес-и-подрамче. Добро, ево сад. Дај паре! И кад ово изусти, маши се Цера у џеп, извади новац и баци на полицу, па се онда окрену и погледа на госте, који га немо посматраху, мислећи да је данашњи Церин дијалог мало дужи но обично, и старајући се да то нротумаче. — Е, видите ли што је исето овај мајстор-Цера! Наљутио се нешто јутрос, па не да ракију готово ни за наре, — воли он. Кад их још једном добро премери, приђе полици, наточи једну чашу, па је сиусти преда со. — Ето, сад смо добро. Севте си дао, ево ти и ракија, на, здрави! Зашто: овде има свакојак човек, оће да види да у мајстор-Цере бива сабајле без нара, па ноеле ваздан да пије вересијом... А тако Воже сачувај — и капа ће ми се провалити. Тек пошто си дао севте срећно било; данас баксуз ће од моје механе чак у Косово да бежи... Заповедај, здрави дб! — Жив био мајетор-Церо! Добро ме учиш. Помози, Воже, и срећпо јутро. Бог да избави и обрадује!.. Е, здрав еи, мајстор-Церо ! — Да си жив, мајстор - Церо рече он себи и искапи наливену чашу ракије: — да си жив за твоју памет што никому не дајеш сабајле вересијом! — Кад еве ово најозбиљније изврши, одмаче се мало од иолице,

позвиждука неку стару песму, усправи ее и надстреши дланом чело, па као зачуђено: — Бре, бре! Ја их не видим. Леле, колицина еу! А што 'оћете сабајле, бре ? А, што сте дошли ? С^дове да порете заједно самном? Аге ли сте, који враг сте, а? Зато од кад Турци почеше у механу, Вог дигао берићет с винограда... Казујте, моро! Па... мајстор-Церо, — замрмљаше дујети унаоколо. — Нема ту: мајетор-Церо, но што сте дошли? — Мамурлук да разбијемо, мајстор-Церо. — Хе, хе... — заклима он главом, — враг да ви изеде ваш мамурлук! Зар не видите што је мајстор-Цера? Што свиња је, што душманин је, а? Не зна он старе ни нове муштерије — сабајле без нара не даје никому. Полако, мајстор-Церо, жива ти вера твоја накашљује се Јашар „Паша"; носмо се данас први пут видели... Полако џанум! — Што полако ? Али не видиш колико сам љут... Што? Што велиш? Море, не љутите ме! Донеси ракије, па ћути ту, е враг ти године изео! — љутито почиње Јован Бисерко. — А, то ли је работа?... Ракије?... То и моја баба зна, ама паре, паре зборе сабајле. — Даћемо ти, џанум, даћемо ти, ево. — Е, ајде по једно севте — попушта Цера и прилази к полици — ајде по једно севте! Немају куд ни камо но Ибиш-ага дреши масну дугачку кесетину, вади новац и баца на средину мохане: — Ево де, знамо чаршијски ред, мајстор-Церо. — И да си ми жив! — весоло збори Цера, прилази, диже новац и трља њиме по бради: — Охо, хо, од тобе севте од Вога берићет!... Ко севте давао, мушку децу имао... Хајде нека је ајирли! За тили душак сваки је дујет имао иред собом или литру нли полоканицу. И кад то би свршено, мајсторЦера наточи и себи, постави на своје место, на крају клупе до полице, па ту застаде и дубоко се гоетима поклони, учинивши руком турски поздрав: — Е сад: сабах-ајир-олсун, аге и муштерије! — Алах-рази-олсун, мајстор-Церо! Здрав си! — Да сте живи! — одговори Цора и еедо на своје мосто, те и сам добро потегли. — 'Оћемо ли да пијемо, Мајстор-Церо, ама онако добро ? — А како да нећемо? — Дај још једну оку! — виче Куртеш. — Полоканицу, Церо, остарео си, па да те не дижем често! — вели Џа®ер. — И за мене — брза Калче Гога. — Но заборави и мено — хита Јован Бисерко. — И мене! — И мене, мајстор-Церо! — Само још једно полоканче, — вичу са свих страпа; а Мајстор-Цоро трчи и разноси и већ га обу-