Нова искра

— 272 —

зимље обични азарт, који му јо воК у крв ирешао. Хоће да буде услужан, хоће да сви уједаниут добију своје наруџбине. А што је пајглавније — он и себе рачуиа у ред гостију, иа је врло смегаан кад убрза, те једпом руком налива полокапицу, & другом изврће свој полић, док се најзад страшно не закашље, те му ракија из уста пе прсне готово до пола механе. — А бре враг да ви изеде године!... Полако аман! Мухареба ли је, враг ли је, што ли је?! Пукла ви хала и не дате ми да како човек попијем чашу ракије. Полако, бре аман! — Церо! Мајстор-Церо! Церо-о-о!... — Враг да ве изеде... е... е!... — Отеже Цера последњи звук у пркос дујетима, и налива литре и нолоканице: — Враг да ве изеде! — Ако, џанум, ако!... Церо! — чује се са свих страна. - Ракије, бре, враг те изео! — виче Јован Бисерко. — А знаш ли који смо овде, а? Ракије, бре!... У Дугаанов град пијемо, његови смо потомци, зпага ли бре? И овај Кукљуга и ов;)ј Џа®ер гато иигае амајлије и овај Гогче и сви бре! Сви смо њогова деца — .јесте жпво ми име Вожје! А бре, Церо будало, не бој со, донеси ракије. И ови су од нас. Жива ми моја старост! Ето ту у Бајрак-џамији, на то место Дугаан је палио свеће у цркви. Па сад се потурчили. Што да ил правимо... Донеси ракије, па ћомо да их покрстимо. Ела, Церо, жив ти ја! Да их покрстимо... — Ћути бре! — нарогугаава се КуртОга. — Хе... Нема ћутање... Нема, но: јелици во Христа крестистесја. Ћути бре! — Јелици... во... во... во... — Моро бре, — подвикну Јагаар „Пагаа" и скочи. — А, не допада ти се ? Добро, добро, ми ћемо ону другу: Достојно јест блажититја Богородицу... — А ова допада ти се? — Ха... Ха... Ха... Ах гаејтан, Бисерко! — развуче Јашар, па га загрли и поче да дрмушља. — Ајде оставпто ту лакрдију, па ссдите мирно, де! - рече им Цера, па их онако заповедно погледа. — Е дај ракије па да седимо мудро — вели Јовап, па опет хоћо да почиње старо разговоро. Он јо ваљада свикао Церу, запазио му пеку струнку, па хоћо да се користи. Оп им свима поново наточи и донесо помало мезета, и тек гато је хтео сам да испије, виде да њих треба опет услуживати. — Полако, аман, не мучите овако старога да се често дижом. — Ракије, враг ти старост изео!

„Од вина ме ноге боле, Од рагсије боље ходе, Боље ходе, тек заходе, Хајд...е...е!" Јаша...а! — впче Јагаар и крепи Бисерка и на посму и на литру, издижући се с места, магаући марамом, ломећи со и повијајућн понут чучека: — Јагаа! — Ракије, бре Церо!... подвикну и Еуртош, па загакргута зубима, а магаи се ножа. — Како чонгија да ми се вртига и ракије да ми донесега —• да знага гато је Ибиш-Куртега! — Што је? — Што и мечка кад окуси месо! — А то ми кажега? Ти мене, Церо? Ах !... и блесну нож у његовим рукама. — Јагаа... Јаша! — повикагае и Бисерко и Јагаар пљегаћући дланом о длан. — АФерим, бре Ибиш!... Церо, дај на њега оку... Дај жива ти глава! — Јок, нема ту оку. Сваки дан нож и по једну оку, мало је. Пет ока, или из механе па двор. Нема ту друге! — Јаша, Церо, јагаа! — Јагаа-а! — повикагае сви у један глас осим Кукљугаа. — Ама и он да да две оке, загато: има кабајет, раки.ју не доноси. — 0, да дадне. Дај, бре Церо! — вичу сви наоколо. — Враг да ве изеде! — брани се Цера.' — Ни једпу литру! — Море ћо ти запалимо мохану! — Који да ми је запали? Ти, Јован Бисерко?!.. Море не љутите ме! Ако ве доватим онако черембавице из механе како сламке! — Јагаа, Цера! Јагаа, бро дип-дугамап! - Дугаман ја, кад с добром нећето. Стари је Цера. Пхи !... колико су таки долазили код Церо, ама он их све како памук умекгаао. — С добром ћемо, не љути се, мајстор-Церо, жив тн ја! — блажи га ЏаФер. — Е, ако ћете с добром, да пијемо. — Ингаалах, ракијо!... Цора се брзо поврати и разведри. Брзо испод полице извади двс рогожо, простре насред крчме, па доиоео и једну црпку, која хваташе најмање четири оке ракије. Донесе и неколико чаша, паприке и лука, па све то понамешта с осећањем свога р;рчмарскога заната и предосећајем махнита и бесна пировања. — Доле на асуре! — викну он. И за трон ока сви дујоти поскакаше са својпх клупа и поседаше, осим Јована Бисерка и Јагаара, који загрљенн и са но јодном уздигнутом руком обилажаху унаоколо. — Хајде де, — вели Јован Јашару: ама онако ришћански: „Во Јордање крештајуштусЈа..."