Нова искра

— 273 —

Ц. Медовић Богородица

— Ха, ха, ха!... — клати се од смеха -Ташар и заводи : — Ах бре шејтан!... што 'оћеш : да венчамо или да крстимо, а? Море, немој да ме покрстшп, бре Јованче! — Немај бригу, ће светимо водиду, ајде!... »Јелици во Христа!..." — А немој то, жив ти његово име! — „Достојно јест, јест " — Ни то, Бога ти — моли Јашар. — Е, на којега врага да ти невам ? Што сам ти крив што ваша вера нема овакве свете песме ?! И још би се они мотлали око асура по механи, да их Цера не погледа и на миг не посади на њихова места. Пошли би они на комнромисе и погађали би се све донде, док не би скочио и Џа®ер, на или он потурчио Јована, или овај нокрстио Јашара — то би га дотерао у нашу, ришћанску веру , и тражио за то од Цере да га ваздан поји бадава. — Оедите ту! — рече Цера, па и сам приседе уз другу црпку, мало мању од нрве. — Нећемо ни турски ни цигански, но ришћански: — ће нијемо, де! —- Јаша, Цера! — Жив ми име Христово!... Ће нијемо... И ночеше. Почеше баш ришКански. Неко је пио чашом, неко литром, а неко богме нагињао и црпку. Духански дим, врева, несма и хука убрзо испунише не само мајстор-Церину механу, него и сву Баждарану. Ибиш само шкргуће зубима, Џа®ер хоће да прича о страшноме суду а Бисерко је изређао све што се у Октоиху и Минејима находи. — Ришћански, бре ! — виче Цера, нагиње чашу и заповеда. — Још с Цером несте пили ракију!... — Вала по ришћански: већ здравље! — одговара Јашар и клима свим телом час тамо час овамо. Еукљуш само ћути и пије. Пије чим стигне, литром и тиквом, што му нре под руку дође. Ту се нико не

нуди, никоме не служи, већ ко пре ухвати руком за тикву. И свима је добро и свакоме читаш на лицу да је у својој стихији, да су сви пошли у тихо пристаииште, бурним, веома бурним морем преко Цериних Сцила и Харивда: та сви они хоће овако да пију, овде код Цере, а он их тако дуго митари и држи на веригама док не запенуше од једа без ракије, без овога душевнога размаха, који она даје овде на Баждарани. Ови већ осетише да је и Цера ту: и он је сав њихов и он сам хоће овако, него их из неког њима непознатог узрока спрема за овакве тренутке у своме чудном пургаторијуму... — Ришћански! — наређујс Цера. И ево се врата на томе пургаторијуму отворише, грозни Цера се одмаче, па их пусти у други свет, пазећи и бројећи да ко год не изостане, или не иогреши пут. Ех, добар је Цера, то је и шејтан и анђео. Пустио је он некога у рај, некога у џенет, како је чија вера, а може бити све заједно у једно место, где је и рај и џенет измешан. Ко му сад разбира; то већ један Цера може знати. — Ришћански! С великом жудњом очекиваху они ово место. И кад су већ ту, кад већ то видеше, њихово пијанчење нрестаде бити обичним. Све то од једном пожели да се напуни толико ракијом, те да за навек остане у том рају, па да већ једном преваре и Церу, да их више не гони натраг и присиљава да дрежде у његову ужасном чистилишту. Као да је све обузела та једина мисао, те се нретворили у једно биће, у једнога човека који хоће ракије. Све ово Цера као да види, па му мило што их уме да држи „како кучиће на синџире". Лепо, има велике вериге, у њих повезао Ибиша, Кукљуша и овога врага ЏаФера, сојтарију Јована и сав други остатак што не може без њега као ни риба боз воде... Узео их он, Цера („ама они су кучићи, загарићи"), па их извео у лов у пропланак, и држи их на веригама. Зечеви се дижу и беже куд који, тице нролоћу, а они се сецају, лају, хрпћу; једва је он, Цера, у стању да се држи на ногама. Сви га из основа љуљају, јер су гладни... жедни су — његове ракије! — Ришћански, бре!... Најзад се они тргоше јако, њега оборише на земљу, вериге искидаше, па се пустише као стреле ио пропланку. Кад је устао и видео шта се ради, њему мило, мило, док и сам не потрча за њима. И виде да је добро. — Ришћански! — подвикну он још јаче, па их одмери својим оштрим оком. Они још боље прионуше, те поче још већа хука. Већ им језици отежали, трепавице обисле, на уста пљушти вода, а очи се закрвавиле. — Да воскреснет Бог и расточатсја врази јего закрошта Бисерко, рашири руке и паде на асуру. — Ришћански, бре Висерко, ришћански! Ти све 'оћеш да покрстиш, а сам ич неси ришћанин, — вели му Цера и сипа му ракију у уста.