Нова искра

— 274 —

— И... и... расточатсја... расточа... — једва Јован промрмља. — Хе... е! — узвикну Цера па обори главу на ниже и замисли се. Остали као да то једва дочекаше. Чим његово заповедничко око престаде да на њих мотри, они одмах попут лупежа, једап по један, иочеше падати на асуре. Мртвачки сан притиште све. Потпупа слика: „НаШиики је све мирно". Само Цера седи доста усправљено. Он не спава, него у иолусну нешто мисли: или о људској слабости, или о јачини своје ракије. Но се и он убрзо прену. Осећа да још није пијан, да би још могао не само да пије, него и да наређу.је: боље но икад могао би нодвикнути „ришћаиски"! И таман хтеде то рећи, кад спази да се све око њега готово у кругу иоизвртало, и ослободило се већ његових заповести. У ирви мах му би мило што је све слабнје од њзга, и што је његова ракија тако крепка, но после му би криво што је остао сам и што је нред њим иусто разбојиште — мртво поље после боја. Он искапи још једну чашу, уснрави се међу њима и подвикну : — Еј, ришћански! , Одговора пе би и он поче прилазити и једном и другом, поче их превртати, гурати и викати: — Ришћански, еј! Дижите се да опет почнемо ришћански! Али све узалудно. Кукљуш иије кадар ни да хркне а Џа®еру отншао ®ес чак до врата. Јашар једном руком загрлио Висерка, другом Гогче, а његово се нијано лице ипак смеши као да ће дарекне: „Једно смо, жив ми Цера !"... Цера махну главом неколико нута, нриће те затвори механска врата, па се опет поврати, пажљиво

прескачући ове пијане лешине и стаде на средину. Дуго је тако стајао и посматрао их нетренимиид Најзад напуни и диже једну литру па поче: — Ришћански се код Цере пије. Нема код њега лаже, ни сабајле вересије. 'оћете код Цере — ево ви Цера. Вели ви Цера да га не дирате, зашто не можете с њим да нијете, а ви опет не слушате. Мислите: Цера ће да се наиије, па да заборави рачун. Јок!... Зна Цера како да неје окусио, е враг му године узео!.. Еј, бре Ибиш? Ти си нопио литру, па опет литру и оку с Гогчетом и четири оке си наручио и једну чашу Рами Циганину. Разбираш? Колико то чини? 'оћеш есап? Ти мислиш Цера заборавио, а? Јок, жив ми име Христово! 'оћеш ришћански да пијеш, ришћански ћу ти рачунати... А ти Кукљуш ? Закрвавио си очима па мислиш ие знам колико ти је још остало у Цере од оне њиве у Љубижди више пута, што си је продао за осам стотина СмаилТараку ? Ђути де, не љути ме, зашто — ришћански си доносио, ришћански ти и рачунам... Вре леле, сви се наиили, па леже како мртваци, а Цера их чува да их повампири. Е, воли их Цера, његове су то муштерије. Пијанице, ама опет старе муштерије. Код Цере нема тамо овамо... Ако! Спијте, одморите се, па ћемо сутра опет овако. Одморите се, Цера ве чува. Ако д§! Ришћански сте пили, ришћански и спавајте.... Хе.... ама Цера је по-ришћанин: ем 'оће још да пије, ем неће да сиава, но ће да во чува... Спавајте, бре кучићи моји, бре загарићи Церини!... 'оћемо ли ришћански, Церо? А? Но-о-о! Е, здрав си, Церо!... Искапи литру, убриса се, опет их тихо премери очима, па се опрући баш поред Кукљуша, онако ришЛански. Призрен, 1906. год.

Гр. Божовић

П е с м а

К

ад весели синоћ писмо, Ветар прво лишће расу. Ми први пут осетисмо Дах јесењи у том часу. Стизао је сан и умор И слико нам старост гнусну. После свуда мир, јад, сумор... Један само јеца у сну.

У колико ноћ падаше Ноћ дубока, мрачна, студна Склапаше се очи наше, Умираше душа будна.

Влад. Станимировић