Нова искра
— 278 —
Даље ме носи свемоћна чежња Бескрајних жеља, животне сласти, А нова силна, творачка тежња Мора ме смрвит' или ме спасти. Осећам где ми кроз жиле струји Огањ, пун крви к'о младост наша ! Веоград.
А све у мени стреса се, бруји, Рука се смело за живот маша. И новом вером светлијих дана Испићу живот из новог врела, Силно к'о мишцом снажних титана Срушићу сметње, а то сам хтела. Јела Б. Спасићка
Адакалски селам — Милан Иванчевић —
ЏЖШ величанетвеном оном склопу врлетних клисура, ШШт, тамо — где се мутни Дунав Демир-Капијом иреко. каменитих ирагова, гребена и спрудова потмуло роптећи пени, шуми, дере и ствара непрегледне матице, брзаке и вртлоге, чудноват има једаи оточпћ, гато се турски зове Ада-Кале. Како лежи баш на тромеђи Австро-Угарске, Србије и Румунске, острво је ово од велике стратегијске важности, јер затвара излаз и улаз на доии Дунав, Па с тога на Берлннском конгресу није запао ни једне од три ангажоване власти, већ је и даље остао под суверенитетом — отоманске империје. Истина, кад вас плећати Турчин, што преважа путнике с Оршавске стране на аду, на трошном своме чамцу к стрмој обали нривезе, па кад на ороњеној мркој кули угледате високи црно-жути стуц с двоглавим царским орлом, испод кога је стасити австријски војник снажно иритегнуо своју репетирку уз десно раме и одмереним кораком стражу чува .— тај ће вам се суверенитет „Блистатељне Порте" приказати у мало чудном светлу. То је међутим само један мали знак ингеренције суседне велесиле, иначе је овај оточић права слика турског газдинства, управо један мали откинути комадић турске царевине, смештен овде усред мутних валова брзога Дунава, између големих пећина суседних држава, као жива ианорама на увесељење путничке публике. И редак је пролазник овим крајевима, а да не сврне на Ада-Кале. Јер овде вам је све чудновато, почевши од кадије па до подераног и прљавог турског заптије, од најпитомије смокве па до одурне травурине, што се по устајалој води ороњених бедема ухватила. Немојте се с тога чудити, драги читаоци, што се и ја нађох „побуђеним" да вам оправим један махсус-селам с Ада-Кале. Да видите, на прилику, прво нашег чичерона, што ће да нас провода по ади. Стасито је то коштуњаво момче од којих осамнаест година. На црном, од сунца препланулом, дугуљастом лицу доњи му је крај шири и облији од лобање, а испод дугих тренавица црним му очима одсева меланхолична нека ресигнација.
Ова се врста чичерона дијаметрално разликује од својих западно-европских колега. Главна му је особина, што осим „пеки" и „јок еФендум" ништа не говори, све вам остало казује руком и очима. Није он као досадии млетачки диИа, што ненрестано иде уза вас и брбља! Наш Адакалски Ментор иде увек неколико корака за нама. А кад се нађете на каквом дорћолу (раскршћу) прљавих ћор-сокака, ви ее лепо окренете и, не говорећи ништа — потпуно под његовом сугестијом — покажете руком, камо желите да иођете, а он тек одмахне главом, рекне свој облигатни „јок" и покаже руком на пример на десно. Ја вас уверавам, да је уживање имати посла с таким чичеронима, особито ако сте имали с том врстом људи горка искуства. Јер ево што се мени неки дан догодило. Возећи се прекрасним казанским теснацем, сва се путничка публика искупила на крову лађе, да се нагледа и наужива величанственнх оних чари, којима је мати природа крај овај раскошно обасула. Не знам, с ког се разлога пријатељ један осети позваним, да лаковерној нублици и са историјске стране осветли дивиу ову дунавску нартију, и стаде приповедати, како је римски император Тројан дао прокопати — Казански канал! Хајде да се кренемо! Пут нас води кроз млад, чист парк, засађен у новије доба свуда обалом по градским зидовима, што се к Дунаву спуштају. Ада-Кале и није друго доли пекада јака тврђава, коју је саградио славни војсковођ савојски принц Евген „(1ег есИе ШШг", а од тога доба до дана данашњега није се на њој ваљда ништа ни оправљало. Јер не можете себи замислити очајније слике суновратног рушења и опадања, него што су ови трошни зидови. Из пукотина, што на све стране зијају, цигља се руши и пада у зелену устајалу водурину између бедема, што јој се површином ухватило одурно мочарно биље и свака нечист. Оку и души вашој прија кад видите око себе бујни напредак и млађани у напону живот како откуцава. А у подртинама оваким, где још треба да се повлачи мизерни живот давне већ преживелости, нестаће вам ве-