Нова искра

— 277 —

догала Јв у његовим долима до израза и интензивнијс и оригиналније, него што је то елучај у Вердија и Чајковског. А то ћо бити и опет с тога, што је Сметана ближи народном појимању уметиости, дело његово кристалазује се у чуствима његова народа и то у свој ширини народној. Уметност његова је, ваистину, да се послужим једном срећном карактеристиком, пучка. Његова уметност хармонише с модерним социјалним назорима, она је демократска. Али осећам потребу да поновим навод једнога Сметанина бијограФа, који каже, да ту њихову „пучност", ту Уо1кзЉитНсћкег(;, не треба и скроз је погрешпо схватити као можда имитовање или још сувише и употребљавање иар. мотива. То може да констатује само површно познавање његова дела. Сметана је сам изрично био против тога „потворења", како је он називао тај посао. Доказ да је такав посао далеко од сваког правог уметника, имамо ли на уму у првом реду оно гато чини сугатину саме уметиости. И крај тога, гато Сметана није употребљавао нар. мотиве (разуме се, да овде не могу долазити у обзир случајеви са различитим примедбама, често у потпуној уметиичкој Форми, разних нар. игара и песама, јер тек ваља знати да умотност није у Форми), био јо он смислу народне уметности тако близу. Једно је, држим, објагањиво то тиме, што су елементи нар. музике, нарочито ритмика, били исто тако у њому развијени, а смисао за њих управо јединствен. Отуда је јасно, што је његова уметност преко верглова и сеоских музиканата, на уста народна, нродрла ире у варошице и села, и онде се упила у душу народну, него што је доспела, а још и данас тешко доспева, у велике светске опере, у преостале багатине аристократске, а потоње седигате за ШН празноглаве и досадне бирократије. Међутим свежину њогових уметничких дела, сличну оној гато је раним јутром удигаемо на гаироким алФелдским пољанама, неће унигатити ни доба ни покварони бирократски стомаци. Она ће бити све свежија, а њен утицај јачаће се и гаириће се, чим се све вигае буду шириле масе оних који приступају да приме нову веру и да се крсте у име модерне културе. Еада кроз све те широке масе људства, које још данас чека, али чека с поуздањем у коначно ослобођење свога духа, заструји култура новога доба, онда ће и Сметанина уметност да со разлије и да будо силна иопут пучино морске.

Није чест случај, да уметник остане у свима својим делима толико самосвојан, и толико карактеристичан, колико је то био Смотана. Слугаајте његове инструменталне ствари, у првом реду циклус симфонијских по-

јема „Моја домовина" и квартет „Из мога живота", вас ће на мах да освоји она искрена субјективпост, оно директно утицањо на најФИнија чувства наше унутрагањости, исто као гато ћото се на мах наћи под утиском оригинално иеносредности, гато збори по готову из свакога такта његових нар. опера. А све су његове опере народне; и по средини мотива и по уметничкој изради. Од осам његових опера, четири су комичне, а од тих су опет три (Продана иевоста, Пољубац, Тајна) чисто народне, праве ведре и веселе сељанчице, — нрве две и сам Сметана назива „простонароднима"—док је и четврта (Две удовице), и ако се радо истиче као узор модерно „салонске" комичне опоре, пуна народног и сеоског колорита, који слугааоцу прибавља толико свежег уживања. Имам овде на уму изврсни тип, прави Моцартовскосметановски комичан тин, старога гаумара, а поред њега и оно двоје младе служинчади. И у остале четири своје опере, остаје Сметана веран чисто народним мотивима, само их сад, осим у последњој, тражи у славној прогалости свога народа, од које ће ои с пуно збиље и уметничког заноса да нам прикаже славне јунаке и јунакињо своје повоснице (Бранибори у Чегакој, Далибор, Либугаа.) Нарочито се у „Либугап" уздигао Сметана са својим узвпгаеним патриотским патосом. — У последњој својој оперц ('ЈЈаволова стена) долази Сметана у прилику, којој се ретко који старији уметник отргао, ако јој можда није био сасвим у власти, да пише ствар кеја је чист несрећан романтизам, романтизам старога датума. И ту је међутим мотив, колико могу да констатујем, узет из народне бајке. То што се рекло, главно је у делу Сметанину, и као што се види, све је то, ако није можда и црпено, врло близу вролу народном. 6. У Чајсковскога то већ нијо тако. На многим његовим делима и сувише се јасно види, да је било доба, кад је Шуманов утицај много јак био. На нашу утоху још за Шумапова живота наступио је моменат, кад је његова уметеност, ако не сузбијена, а оно доведена под призму тачнијег и модернијег носматрања. А та нова критика никако није могла нримити његов романтизам, исто ко ни Мендлзонов, јер је тај правац водио ма камо пре, само не истинском иашем животу, још сувигае не животу гаироких маса, животу пука. — И ако у тој гаколи васпитан, ипак се Чајковски ње доцније емапциповао, и гато је бивао зрелији, постајао је све вигае и оригиналнији. То ћу опет да цреиигаем томе, гато се у њему све то вигае развијала клица, коју је собом на свет донео, клица духа онога народа из кога је поникао. (НАСТАВИЂЕ СЕ)

Хоћу да живим

ј Х \л

[.ивот ме мами, живот ме зове, Ја хоћу напред, и хоћу смело ; Срушићу своје драге ми снове Светлости праве да нађем врело.

Ја нећу више да идем грагом, По коме миле сићушни људи, Што стрепе и пред истином нагом. Не, много даље срце ми жуди.